Музика је моја страст, потреба и психотерапија
Ко је „Ивица", а ко Иван?
„Ивица" и Иван су заправо исто, разлике нема. Јер то сам ја. Имам ту срећу да се изражавам како хоћу, да ме нико не условљава, не мења текстове и песме. Све што желим у датом тренутку изразим кроз музику и речи. Све је и поечело 2012. године из потребе, жеље да ствара, без амбиција, издавања песама... „Ивица" је почео из минималистичког израза, сведено, и данас је то та одредница - минимална опрема за снимање, минимални услови, снима се у соби и то је то. „Ивица" је неколико година касније задржао тај мотив, али су се ствари су постале озбиљније - данас је мало занимљивије јер имамо издавача, издања.
Зашто „Ивица"?
Прве песме ми је снимао друг и питао ме је како да их назовемо. У то време сам спремао испит из хрватске књижевности и ту је био је један лик Ивица Кичмановић, са којим сам се поистовећивао, тако да је назив дошао отуда. И тако је остало. Страва ми је то Ивица јер осликава и музику коју правим - минимална, лична, а опет Ивица је двозначан појам. Као простор где се налазимо, што такође осливкава и простор који ја осећам и на сцени и иначе у животу - на маргини дешавања, свега. Маргине су ми увек биле занимљиве јер су ван збивања, центра, то их чини аутентичним и теже им је да раде. Али из те позиције настају занимљиве ствари.
Која си ти боја?
Волим тиркизну, али мислим да нисам та боја. Не знам која сам нека други виде и кажу.
Зашто музика и зашто инстроспекција?
Музика је за мене потреба. Само желим да направим песму и уобличим нешто што мислим и осећам. Да забележим, као фотографија. Када завршим са снимањем песме, осећам олакшање, и задовољство. То је моја психотерапија и страст.
Одређујете се као инди бенд. Шта то заправо значи?
Инди покрет и музика настали су 90-тих година као независна музика у односу на поп, мејнстрим, што подразумева цео концепт, независног снимања стварања, објављивања. Спадамо и у неки dreamy pop, shoegaze (на сцени су музичари били толико у својим световима да су гледали само у своје ципеле) akustic, а најближа одредница ми је mellow (нежно, лагано, поетично). Са последњим песмама нагињемо и dreamy психоделији.
„Ивица" је до сада објавио неколико синглова и три албума. Последњи је изашао у јануару ове године „Какви сте то људи". Па какви смо то људи?
Песме са поселдњег албума су настајале на некој мојој прекретници - и на емотивном и на пословном, породичном плану. Главно осећање ми је било то - шта се дешава, какви сте то људи. Оне су искорак из интроспекције, јер се баве на један чудан начин свакодневицом.
Пре три године „Ивици" се придружила Алексндра Андоновска. Каква је њена улога у бенду?
Александра свира електричну гитару, и не учествује толико у прављењу песама, али креира нове слојеве песмама. Имамо јако сличан музички сензибилитет и њено присуство у „Ивици" је чисто богаћење песама.
За песму „Какви сте то људи" снимили сте и спот. Да ли планирате још видео материјала?
Спот је сниман у Загребу, интересантно без нас. За све се побринула Марина Узелац. Мени је акценат на музици, али свакако да је за видљивост видео пожељан.
Има ли простора за „Ивицу" у музичкој индустрији?
Постоји та алтернативна сцена. Са овим албумом имамо и издавача, који ради озбиљан посао. Недавно нам је изашао и ЦД. С те стране немамо никакав проблем, а има и концерата.
Када ћете наступити пред „домаћом" публиком?
Када будемо били довољно увежбани и када будемо имали нешто ново, нема стајања. Планирамо да проширимо бенд, а имам и неколико нових песама. Идеја је за сваку песму неки уметник направи cover, тако да свака има свој визуелни идентитет.