Магија протеста је у ослобађању свог града
Грађани и грађанке су поново од децембра на улицама. Због чега нам је улица суђена?
Због тога што су наши западни „пријатељи“ искалкулисали како им се више исплати да поставе на власт аутократу који ће им не само решити Косово, већ и беспоговорно узимати зеленашке кредите од међународних финансијских институција, осиромашити грађане, па их рекламирати као јефтину радну снагу и страним компанијама давати лову, само да би присмрделе овде. Успут, он и његови најближи сарадници баве се озбиљним криминалом, праћеним рушењем демократије, гушењем медија и отвореним насиљем према непослушнима и неподобнима, тако да је од почетка, мени макар, било јасно да без улице неће бити смене режима. Мислим да су исто то искалкулисали и наши западни „пријатељи“.
Колико си пута био на улици до сада и због чега данас протестујеш?
Био сам на протестима против изборне крађе, 1996 / 1997, сваки дан, како на студентским, тако и на опозиционим. Био сам на протестима против отимања Студија Б од стране коалиције СПО-СПС, у јесен, 1997. Био сам на студентским протестима против Закона о Универзитету и Закона о информисању, 1998. Био сам на тромесечним протестима Савеза за промене, у јесен, 1999. Јасно, био сам и на протестима против изборне крађе, који су се одвијали од 24. септембра до петог октобра, 2000. Откако је Вучићев клан на власти, био сам на свим протестима иницијативе „Не давимо Београд“, на протестима против диктатуре, у пролеће, 2017 и сада, на протестима #1од5милиона. Бићу на свим протестима против Вучића, док год је на власти, како бих помогао да од Србије направимо, ако не нормално, а оно макар друштво у ком ће власт бити смењива на изборима, а јавна критика неће бити разлог да будеш егзистенцијално угрожен.
Веома си активан на грађанским протестима, обишао си до сад осам градова и општина, а имао си и запажен говор о кризи правног система, на београдском протесту. Коју поруку желиш да упутиш људима који долазе да те слушају?
Мислим да би стотине универзитетских професора и уметника који су јавно подржали протесте морали активније да се ангажују, да не буде само нас двадесетак који идемо около и држимо говоре. Одувек сам мрзео говоре пред шетњу у Београду, међу онима сам који се или наглас подсмевају говорницима, нарочито оним који говоре предуго, или сам довољно далеко од разгласа да говор ни не чујем. Говори су имали другу сврху деведесетих, када често нису постојала никаква средства информисања, осим улице. Данас, мислим да они служе подизању морала и усклађивању протеста са најновијим догађајима на политичкој сцени. Говорници су ту, пре свега, да би личним примером и наступом охрабрили окупљене грађане. У сваком месту, ипак, напоменем како је магија ових протеста у ослобађању свог града, места у коме живиш, које је под окупацијом СНС. Не треба ти говорник из Београда да би ослобађао свој град.
На протестима заједно шетају левичари и десничари, припадници ЛГБТ популације… Како таква идеолошка хетерогеност може да утиче на протесте и да ли ће бити препрека за њихов успех?
Екстремни левичари, такозвани „леви блок“, правили су срања на протестима од самог почетка, инсистирајући на томе да су Вучић и лидери опозиције иста говна, што, под један, није тачно, јер је Вучић непревазиђено говно, а под два, да би имали легитимитет за тако дрчан наступ, најпре су морали да покажу како се боре против режима, а то за све ове године нисмо видели. Спашавање породица које извршитељи истерују из станова јесте хумано, али мислим да је за кредибилитет екстремне левице много потребније да праве и акције пред Александром Вучићем или Аном Брнабић. Пошто тога нема, екстремна левица је, уместо да испоштује остале учеснике протеста, одлучила да себе изопшти из протеста. Они, уверен сам, желе најбоље овом друштву и нису Вучићеви плаћеници, иако то тако некоме може да изгледа, али су вероватно превише млади да би се сећали како је већина учесника данашњих протеста своје противнике током деведесетих називала „бандом црвеном“ и „комуњарама“, те да, управо стога, ником на актуелним протестима неће недостајати.
На умереној левици, усудићу се да то тако ценим, имамо Грађански фронт, уз још неколико грађанских иницијатива, попут оних у Пожеги и Апатину и они имају здрав став о свему овоме – неће да учествују у кампањи Савеза за Србију, али су све време свесни шта нам је заједнички циљ – слободни избори и слободни медији. Ту је и нови шеф ПСГ, Сергеј Трифуновић, чија мегапопуларност још више расте откако је постао политичар. После фијаска са Сашом Јанковићем, Сергеј је „слободним грађанима“ удахнуо нови живот, а својим акцијама и агресивним јавним наступима, по мом мишљењу, коначно је артикулисао своје непредвидиво понашање у непредвидиво опозиционо деловање, услед чега ПСГ сваког сата има све више симпатизера и чланова.
На концу, имамо и десницу на протестима и то десницу разних профила: почевши од грађанских равногораца, који су однели победу над Милошевићем, преко Двери, па све до, рецимо Наших, који су некад правили спискове неподобних Срба, а данас, заједно са побуњених грађана, суделују у протестима. Док има оних који су оштри према десници, ја нисам оштар ни према коме ко се укључио у борбу, не вређајући и не дирајући остале учеснике протеста. Ако СНС посматрамо као злоћудни тумор, који морамо у потпуности да одстранимо из политичког живота, онда све остало што се појављује на протестима треба да посматрамо као будућу политичку понуду у новој демократској Србији.
За разлику од Петооктобарске еволуције, чини се да тренутно грађани и грађанке Србије немају спољну подршку (Европа, Америка, Русија) јер је подршка усмерена ка актуелном режиму. Да ли би то могао бити разлог за неуспех протеста ? Да ли очекујеш промене у том погледу?
Мислим да су ови протести пре свега наша унутрашња ствар, мада они не би били овако успешни да нема прећутне или чак полуотворене подршке из иностранства, пре свега од оних који су Вучића инсталирали у фотељу. Сигуран сам да ни Руси не подржавају овај режим. Путину свакако прија да дестабилизује регион опкољен НАТО државама, то он ради свуда где може, али сигурно неће ући у озбиљан сукоб са западом због једног лажљивог америчко-немачког пиончића. Freedom house нас је из слободних пребацио у делимично слободне земље, Репортери без граница срозали су нам слободу медија на ниво којим се ни земље трећег света не могу похвалити, већ годину дана се налазимо на злогласној ФАТФ листи земаља које помажу тероризам и на највишем нивоу учествују у прању прљавог новца. Поглавља за прикључивање ЕУ једва да се отварају, а чланице ЕУ нас све више критикују због зависног судства, цветајућег организованог криминала, корупције и угњетавања новинара.
Од међународне подршке остало је само декларативно тапшање по рамену и то само зато што Вучића невидљива рука држи за уво и вуче ка Вашингтону где треба да потпише споразум са косовским Албанцима. Њега још само Кинези и Ердоган трпе, што, сигуран сам није довољно да опстане.
Према свему наведеном, међународна подршка је фактички престала да постоји, а замениће је све оштрија реторика, праћена вероватно скандалозним открићима о озбиљном међународном криминалу којим се ова наша банда бави, те језивиим сведочанствима о убиствима и другим најтежим злочинима који су почињени претходних година. Све су то они знали и све су то мудро чували за тренутак у коме ће одлучити да Вучићу долази крај.
Очекујеш ли радикализацију протеста и у ком смеру?
Очекујем радикализацију режимских реакција на протест. Пуни себе, пуни лове и пуних носева гудре, главне фигуре овог режима одсечене су од реалности. Они праве све бесмисленије потезе, попут пропале кампање „Будућност Србије“, сетите се затим његове монструозне посете тешко болесној деци, па онда спектакуларне сахране каква није виђена још од Броза, коју су уприличили свом главном певачу на предизборним скуповима, Шабану Шаулићу. Да ли треба помињати Зорана Бабића и пролетање његове лимузине кроз аутомобиле на наплатној рампи, прављење светске вести од тога што је Брнабићка постала ћале, све су то знаци слабости и панике. И није он једини у паници. И остали су. Понашају се непредвидиво, опасно и неурачунљиво.
Сетите се само убиства и самоубиства у АМСС. Шта год био непосредан повод, овакав инцидент је, сигуран сам, директна последица лудила и панике, коју режим шири са врха своје начете пирамиде. У једном тренутку, бојим се, агресија напредњачких ботова прелиће се са друштвених мрежа у реалност и ја се надам да ће сваки покушај насиља према незадовољним грађанима бити осујећен реакцијом полиције, ко зна, можда чак и војске. Свака евентуална радикализација протеста може једино да дође као одговор на агресију режима.
Ко према твом мишљењу треба да буде мотор протеста, да ли су глумци, писци, професори ти који ће утицати на промену система, али и промену свести и мишљења присталица актуелног режима?
Глумци, писци, професори нису мотор протеста, они су углавном маскоте протеста и мотивациони говорници. Мотор протеста треба да буду бесни грађани. Сада се прича о уставотворној скупштини, о прелазној влади, о многим на папиру лепим стварима, које ће уследити после пада режима. Имајући у виду структуру нашег народа и то колико је материјално и духовно уништен у последњих седам година, имајући у виду број саучесника у злочинима режима, који се мери стотинама хиљада, почевши од оних који застрашују бираче, чланова СНС који перу паре за странку, па све до оних на самом врху, који се бесомучно уграђују у милионске тендере, отимају бизнисе, те шверцују све што се шверцовати може, све перући милијарде прљавог новца, нисам баш сигуран колико је темељна промена могућа.
Мислим да је наш тренутно најдаљи домет демонтирање аутократског режима и повратак на демократски систем, плашим се да је темељна лустрација немогућа, јер кад бисмо их све лустрирали, толико би их било, да не бисмо имали са ким да их заменимо.
Можда је неко средње решење кривично гоњење најодговорнијих међу њима, а има их барем неколико стотина и забрана обављања јавних функција осталима. Искрене присталице овог режима можете наћи само међу сенилнима, глупима и умоболнима. Када им се сутра појави било ко други, волеће га исто као Вучића. То је природа таквог менталног склопа. Велика већина је уз режим из ниских побуда, да сачувају слабо плаћен посао, да се огребу за уље и паштету на изборима, дакле, плаћеници најнижег нивоа, који ће режиму окренути леђа чим осете његову слабост.
Шта сматраш успехом претеста и да ли ће они успети?
Сама чињеница да се протестује у више од осамдесет насељених места знак је да је протест успео. Људи ослобађају своју земљу. Почели смо мирним путем, шетњама, дувањем у пиштаљке, побеђивањем страха који Вучић шири са својих телевизија и својих новинчина. То је огроман корак. То ништа не може да заустави. Сада знамо да сваки напад на новинара може да нас мобилише у осамдесет градова. Исто важи и за сваки напад на политичке неистомишљенике. Исто важи и за сваку злочиначку одлуку и потез ове власти. Улична грађанска побуна натерала их је да се понашају нормалније него раније, сваки њихов погрешан потез постаће тема наредног протестног окупљања. Грађанима Србије не треба претити нити их потплаћивати да изађу у протестну шетњу. Они то раде својом вољом. До краја ћу се надати да је Вучић макар историју научио и да већ сад зна да ову битку не може да добије, те да ће у последњем тренутку збрисати некуд и оставити нас да се гледамо у очи и меримо ко је у ових седам година нашег најдубљег историјског дна испао већа кукавица и ђубре. Можда би такав расплет био управо оно што смо и заслужили, али и то је победа – да више нема њега и његове масхипнозе.