Разговор са Небојшом Глоговцем, глумцем

Лепота је разумети различитост

Велики глумац, једно време и наш суграђанин, власник је преко 80 улога и 20 највећих награда, а недавно се овенчао још једном- за улогу у филму „Устав Републике Хрватске”. Још актуелнија је улога Вукана коју тумачи у серији РТС-а. Чини се да су историјски филмови, али и комади који се баве националним питањима и деценијском мржњом бивших Југословенских народа последњих година посебно важни Небојши Глоговцу. Због чега је то тако и како види садашњи тренутак глумац открива за наш портал.

Тренутно снимате серију „Немањићи-рађање краљевине“. Ради се о великом и амбициозном пројекту РТС-а у којем ће играти 218 глумаца и учествовати 2.700 статиста, а снимаће се на више од 220 локација. Стефана Првовенчаног тумачи Војин Ћетковић, док ви играте Вукана Немањића. Сценарио је писао Горан Михић, а редитељ је Марко Маринковић. Како вама делује овај пројекат и шта очекујете од њега?

Занимљиво и амбициозно, пре свега. Снима се четири месеца, а ја имам 20 снимајућих дана, тако да не знам све детаље. Марко Маринковић је искусан редитељ и радио је већ на тако великим пројектима, тако да зна да извуче ту фину нит и да обрати пажњу на оно што је важно. Верујем у њега и требало би да добро испадне.

Почетак емитовања планиран је за крај 2017. године, у којој се обележава 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног. Зашто је важно подсетити друштво, грађане и грађанке на историју, и на период стварање модерене државе? Да ли је серија у неку руку подсетник да је Србија некад била озбиљна држава, којом су владали велики владари и људи, насупрот данашњем поимању власти са којом се данашњи носиоци власти играју?

То чак није ни играње са влашћу. То је нека врста личне промоције и осветљубивости према бившима. Мислим да се велики део политике своди на егоизам и личне интересе – нема много бриге о народу, о просвећивању, подизању свести, напретку… Почеци оснивања српске државе су се заснивали на освајању, ратовима, и подршци великих сила. То се није много променило, слична ситауција је и данас. Мислим да се ствари у политици не мењају много. Разлика је што се тада полагало на неку част, на неке друге моралне вредности које су чуване као нека врста људске вериткале, нешто што је неопходно да би човек постојао и растао. Сада више немамо никаква оријентир шта је важно, и шта је добро за нас. Све игре су видљиве и на столу, али и даље функционише та превара политике. То је доказ да је народ стадо, и да чим се скупи више од десет људи добијамо психологију овце и тако се понашамо.

Ово није први историјски филм у којем играте. Последњих година управо радите на таквим пројектима, али играте и у филмовима који говоре о национализму, о тој етничкој мржњи народа бивше Југославије, која се негде и даље осећа. Да ли играјући у таквим филмовима који приказују љубав и мржњу народа бивше Југославије заправо имате потребу да на неки начин, кроз уметност, помирите деценијама завађене народе?

Немам ту врсту илузија да могу да помирим те људе, јер та мржња одговара политичарима. Волео бих да могу, и зато покушавам да из свог домена упозорим, скренем пажњу, да смо сви људи и да би било добро да се волимо, сарађујемо. То је нека моја жеља и увек сам гледао људе као људе. Због тога имам доста пријатеља у Хрватској, Босни, Далмацији, Македонији.

Управо такву улогу сте имали и у одличном хрватском филму „Устав Републике Хрватске“ у којем глумите хомосексуалца, травестита и Хрвата, све у једном човеку. Оваква улога сигурно је изазов за сваког глумаца. Због чега је важно играти такве неуобичајене улоге?

Да не би упао у колетечину, у играње једног истог карактера што се обично заврши играњем себе. Лепота је разумети друге, различите људе, успети да доживиш и да разумеш и причу провучеш кроз своје биће и израз. Мени је то једино занимљиво – да имам другачије, нове изазове, прилику да одиграм и прикажем нешто што је другачије.

Глоговац у филму “Устав Републике Хрватске”
Фото: Влада Елаковић

Филм је награђиван на међународним фестивалима, а ви сте у априлу за ту улогу добили награду филмских новинара у Француској. Како сте доживели ту улогу?

Као велики изазов и велики глумачки колач. За мене је то био диван, али и тежак глумачки задатак. Био сам у окружењу јако паметних и способних људи и имао сам част да радим са генијалним Антом Томићем, кога јако поштујм и волим. Он је писао сценарио заједно са Рајком Грлићем, који је такође генијални редитељ. Имали смо правац којим идемо и врло прецизан сценирио, који има емоције на правом месту и пасаже који се чине неважним, али чине причу комплетном, тако да сам заиста уживао на снимању.

Прошле године десила вам се још једна велика улога. Реч је о Хамлету.

Озбиљан је изазов са 47 година играти Хамлета и био сам у великој дилеми да ли то да прихватим. Међутим, у разговору са редитељем Александром Поповским схватио сам да је да то једна супер идеја и да његов концепт одговора мојим годинама и целој причи. Хамлет у новој поставци устаје из гроба и поново врти своју муку, као и сви ми што вековима живимо исту муку, као наши преци. Пре 400 година Шекспир је говорио да је време искочило из зглоба, а ми данас тек можемо то да кажемо. У суштини време је стално „ишчашено“ и народ мора да се бори, да пишти, јер се заправо ништа суштински не мења.

Како долазите до улога, да ли оне бирају вас, или ви њих? Да ли данас глумци имају ту врсту „луксуза“ да могу да бирају улоге?

Тешко. Већина колега нема тај луксуз, а све је више глумаца захваљујући приватним факултетима. Време је одвратно, капитализам грува, кредити чекају на отплату, и стално си на ивици егизстенције. Никад ниси безбедан и миран и да можеш нормално да живиш. Тако да многи од нас некада немају избора и морају да раде било шта. Ја имам среће да још увек имам довољно понуда и могу да бирам улоге, јер сам изградио име и каријеру, али некада ни ја немам тај луксуз. На срећу, до сад нисам ишао испод одређеног нивоа.

Рођени сте у Требињу, али сте од седме године до двадестих година живели у Панчеву. Како памтите тај период живота и колико често долазите у стари крај?

Долазим доста често, два до три пута месечно, са децом код родитеља на ручак. Понекад прошетам и волим да седнем у „Купе“ и на „Шаран“.

Ваша каријера је заиста богата – до сада сте снимили 40-ак са филмова и ТВ серија, а имате исто толико улога у позоришту. Добитник сте преко 20 награда, међу којима су и најпрестижнија признања као што су Стеријина награда, награде Милош Жутић, Зоран Радмиловић… Који су вам наредни циљеви, односно изазови?

Немам неке посебне планове нити жеље. Настављам да снимам серије „Убица мог оца“ и „Немањићи- рађање краљевине“, а постоји могућност и да заиграм у једном мађарском филму.

 

 

 

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress