Разговор са Машом Дакић, глумицом

Рад са Нобеловком – једно од најузбудљивијих искустава

О успешној изведби комада писали су британски „Daily mail“, амерички „New York Times”, и немачки медији „Deutsche Welle“ „Frankfurter Rundschau“ и „Welt“

Млада панчевачка глумица Маша Дакић, пре две и по године уметничку каријеру наставила је у Сједињеним Америчким Државама.

Након бројних позоришних и филмских улога, 2012. године са колегиницом Миленом Предић, опробала се и као сценариста за филм „Залет“. Позната је и као „гласовна глумица“ јер је врло често позајмљивала глас најпознатијим ликовима из цртаних филмова.

Сасвим другачији ангажман понуђен јој је недавно у Америци. Маша је имала ту част да чита комад познате аустријске Нобеловке Елфриде Јелинек, која је 2004. године добила награду за књижевност. У свом новом комаду On the Royal Road- The Burgher King Јелинек критикује новог председника Америке Доналда Трампа због коруптивности, прорачунатости, рушење идеала „Америчког сна“. Јавно читање уприличено је крајем марта на универзитету на Менхетну, а наша глумица побрала је све похвале.

О успешној изведби комада писали су британски „Daily mail“, амерички „NewYork Times”,  и немачки медији „Deutsche Welle“, „Frankfurter Rundschau“ и „Welt“.

Какво је било искуство сарађивати са Нобеловком и да ли сања „Амерички сан“, испричала нам је Маша, директно из Њујорка.

Како је дошло до сарадње са Стефаном Џепароским и Нобеловком Елфридом Јелинек?

Стефан је редитељ који је живео и радио у Београду пре него што се преселио, прво за Канаду, а сада и за Њујорк. Постојала је идеја да нешто урадимо заједно и то се игром случаја десило баш сада.

У изјави за „Daily mail“ рекла си да је твоја прва рекација након што си прочитала текст била нешто што се може објаснити као „апрстрактно сликарство“. Како си доживела текст када си га први пут прочитала?

Управо тако. Као дело апстрактне уметности. Начин на који пише Елфрида је врло специфичан, невероватно, готово математички прецизан и њени комади су лингвистичка и логичка уметничка дела. Имала сам срећу да уз њен комад, у склопу припрема добијем и до тада необјављени интервју у коме говори о томе како је ритам основа како писања тако и игре, што је нешто са чиме се апсолутно слажем и нешто чиме се бавим у свом приступу језику

У Елфридином комаду појављује се Мис Пиги. Она овде постаје трагичан лик, из њених очију тече крв. Какву симболику икона поп културе носи и која је њена веза са Доналдом Трампом, који је централна фигура Елфридиног новог комада?

Слика која је пратила извођење је посебно обрађена од стране њеног мужа за ту прилику. Моје мишљење је да је у комаду – симбол Мис Пиги комбинација приступа и виђења Америке. Осим тога Мис Пиги изговара тешке глупости, као и Трамп, па је на неки начин она и персонификација Председника.

Она се осврће и на немачку историју, Фројдову филозофију, Други светски рат. Помињање Хитлера и поређење Трампа са њим, сигурно ће бити интересантно и публици у Немачкој где ће бити изведена премијера у октобру. Зашто је изабрана баш Немачка, и где ће конкретно бити изведен комад?

Иако се води као Аустријанка, Бечлијка, Елфрида живи и у Немачкој, у Минхену, и ово није први пут да се њени комади тамо премијерно изводе. Овога пута премијера ће бити у Хамбургу, а име редитеља још увек из неког разлога држе у тајности. Што се тиче Хитлера, и свега наведеног,  све је то део врло комплексног начина на који је комад написан, тих савршених дигресија које у случају ове драме представљају својеврсни отклон, и мислим да на том неком суду за књижевност и писменост не би могло да се докаже да их је поредила.

Реплика „The king is guilty and now we know it. So now we’re responsible“ је чини се једна од централних у комаду. За шта Елфрида криви краља?

За ноншалантност, прорачунатост, декларативност, корупцију, за рушење идеје „Америчког сна” за коју је Елфрида врло везана…

Фото: Geo Geller

Порука те реплике је и да су Aмериканци, као народ криви што имају таквог „краља”. Да ли реалност америчког друштва може да се преслика и на Србију?

Апсолутно! Та врста површности у одлукама није више само наш проблем, него ето, можемо да кажемо да у томе идемо за светом, ако не и испред света. Овај комад би био фантастично примењен на нашу ситуацију. Штавише Ефрида и прича о томе да је и неколико претходних, али и овај комад написала инстант, конкретно дан после избора, после је мало дорађивала, и онда се десила дебата око тога да ли треба дозволити ситуацији да одлежи, да постане „блиска историја”. Али, с обзиром на ситуацију у нашем региону, ово већ јесте историјски комад о једном времену и погрешним изборима који се, овако експлицитно, тек сада дешавају западном свету.

Након изведбе на Менхетну, добила си веома добре критике, чак и од саме ауторке Елфриде Јелинек, која није присуствовала читању. Колико ти значи овакво једно искуство и да ли је овај ангажман утицао на неке наредне улоге?

Елфрида је гледала лајв-стрим, и врло сам поносна што сам разменила неколико маилова са њом и што је похвално говорила о начину на који сам извела комад. Чак ме није срамота ни да се тиме хвалим јер се у целој ствари малтене не осећам као глумица, или извођач, већ као део неког научног тима, а то је оно како највише волим да се осећам у позоришту. Тако да, да – сматрам ово једним од најузбудљивијих искустава. А неке мале понуде и похвале сам на основу овог комада већ добила, нарочито захваљујући подршци људи који воде Segal Centar. Мада ја волим да се шалим да мој нагли Њујоршки успех ипак ускоро умире са времешном аустријском инталигенцијом из публике.:)

Пре две и по годинe си се преселила у Америку. Како си задовољна својим ументичким путем, и како се америчко друштво опходи према уметницима?

Мислим да ће се људи изненадити кад чују исте фразе које се непрекидно  понављају код нас, али једно од првих буџета које је Трамп предложио да скреше је – култура. Мислим да је важно да људи знају да када би 50 одсто тог труда који планирају да потроше када се одселе, уложили у Србији вероватно би имали много веће изгледе за прстојнији живот. Америка од свих, не само од уметника, тражи – прековремени рад и самоиницијативу.

Какве су ти даље амбиције? Да ли себе видиш у Америци или размишљаш о томе да свој глумачки рад наставиш и у својој земљи?

Осим што је врло, врло тешко доћи до шансе, када ипак дођете до неких врата, отварају се невероватне могућности, јер се ипак налазите у епицентру света, и то помера ствари из лежишта. Имам наравно разне амбиције, а Њујорк ми и додатно служи као платформа за анализирање ситуације, отклон и ослобађајући приступ раду на пројектима у мојој земљи. И могу рећи да ми таква консталација ствари за сада прија, јер ми омогућава да често долазим и проводим време са својим пријатељима, а људи су ипак оно најважније у животу.

Шта је за тебе „Амерички сан“? Да ли је можда овај ангажман корак ка његовом остварењу?

Тренутно се ба бавим истраживањем за један документарни видео рад који планирам да урадим са Марком Крунићем, нашим познатим фотографом, а који говори баш о Америци и начину на који себе презентује и и даље, по мени, успешно продаје идеју о „Америчком сну”. По мени то је бренд, више него идеја. Тако да, важно је „обући” га на себе и сви ће вам веровати. Све је у презентацији. Ја могу свој живот у Њујорку да представим врло гламурозно или врло мучно, а да притом ни у једном ни у другом случају не лажем. Али, ако бих се везала конкретно за догађај о коме говоримо, онда да – Америка ми омогућава да будем у друштву људи које сам до сада само некако имагинарно поштовала, а сада сам у могућности да са њима седим за столом и водим дијалог, што је невероватна привилегија. И ако мене питате шта је то успех, мој одговор је управо то: бити у могућности да водите лични и професионални дијалог са људима којима се дивите.

Фото: Geo Geller
Copyright: Segal Center, artwork by Gottfried Hungsberg.
0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress