Разговор са Софијом Јуричан, глумицом

„Моја ти” – колективна терапија против усамљености и отуђености

Нова представа Атељеа 212 у копродукцији Стеријиног позорја „Моја ти“ након три месеца извођења већ је побрала све похвале, а вечерас ће бити одиграна пред панчевачком публиком у Културном центру. Редитељка Саше Милавић Дејвис, добитница награде „Љубомир Муци Драшкић”, креирала је комад према тексту „Како је добро видети те опет“ Олге Димитријевић, који је и награђен на Стеријином позорју за најбољи драмски текст 2015. године. Представа је нетипичног жанра, кроз позоришну бајку и фарсу редитељка руши предрасуде и проговара о феноменима које муче савремени живот – усамљеност, љубав, отуђеност, али отвара и разговор о табу темама, као што су истополна љубав и дискриминација – сексуална, идеолошка, старосна. У представи поред три глумачке диве Светлане Бојковић, Горице Поповић и Татјане Бошковић, игра и Панчевка Софија Јуричан, са којом смо разговарали о питањима који се постављају у комаду, као и могућим одговорима које нуди.

Теме којима се представа бави су у последње време актуелне у нашем друштву, о њима се говори, али неке од њих су и даље табу. На који начин се комад бави феноменима данашњег времена?

Конципирана је као бајка и то је јако важно за ову представу. То је био кључ да би се овај текст на овај начин представи. Саша је то урадила са великим умећем, јер она с обзиром да јој је мајка Српкиња, а отац Велшанин, има специјални спој балканског темперамента и једну дистанцираност од било које врсте патетике којој смо ми склони зато што Енглези то не познају. Ми смо конципирали представу као црно-бели свет. Бавимо се разбијањем позоришта – комад почиње почиње као озбиљна драма, а завршава се као фарса. Порука је да се мора сачувати вера у бајке и да као одговор на усамљеност увек постоје људи који враћају веру у живот.

Јунакиње су мајке, жене, партизанке, комунистикње, све су различите, али заједничка им је усамљеност. Како редитељка одговара на усамљеност, за коју можемо да кажемо да јесте болест нашег доба?

Овде се ради о три жене, које су имале одређене губитке у животу, које су неснађене у новом времену, у којем једна од њих губи партнерку после 50 година заједничког живота и остаје сама. У тренуцима када твоја прича делује испричано и да само чекаш крај, питање је како у свему томе наћи мотивацију за живот. Овде ступа на сцену љубав која се развија између три пријатељице, која ће надоместити то што су изгубиле, и помоћи им да врате себи вољу за животом и разреше све оне ствари за које нису појединачно имале снаге. Цеца, Горица и Тања су три велике глумице и три диве, оне су симболи свога времена и тамо неке земље која више не постоји и оне и приватно сведоче о себи и својим животима, свака на свој начин, личним средствима, које су користиле током својих каријера.

Ти глумиш комаданткињу на Сутјесци старицу Ивану, партнерку која је умрла и која се сада диже из гроба из љубави. Како си доживела ту улогу?

Њена мисија је да им помогне и да их погура да се охрабре и наставе живот. Много ми се допала ова улога јер доказује да су људи који више нису са нама значајан део нас, а ми то данас у брзом животу и ритму често заборављамо. Ја никада не бих била то што сам данас да однос оних који више нису са мном, бака, дека, отац, није био баш такав и ја осећам њихово присуство. Неопходно је да знамо да су ту, посебно када је најтеже у животу. Помисао на њих ми даје снагу да пребродим тешке тренутке.

Комад говори лезбејској љубави на један отворен начин. Какве су биле реакције публике до сада с обзиром на покретање „шкакљивих“ тема?

Тема једнополне љубави није стављена у први план, иако би се могло рећи да је то централана тема када се прочита текст. У отварању тих тема учествује и публика, и реакције су фантастичне. Публика је озбиљна потрешена, људи се смеју и плачу и навијају, као на рок концерту. Мислим да је то једна колективна терапија, јер коначно неко каже уместо њих оно што сваки дан живе и мисле – отворено и једноставно.

Скреће се пажња и на положај старих људи који су често дискриминисани у нашој земљи.

Друштво овде старе људе отписује. Они су усамљени, осећају се одбачено, без сврхе и воље за животом и људи се ту препознају. Емпатија се изгубила, људи су се отуђили, затворили у себе и гледају како да преживе. Међутим, комад нуди одговор и наду да може да се живи и на другачији начин и да је љубав могућа и универзална.

У представи играју четири жене и један мушкарац – глумац Иван Михаиловић. Она говори о женама и родној равноправности. Како се ти данас видиш положај жена?

Мислим да ми живимо привид родне равноправности и то је случај не само код нас, него и у најотворенијим друштвима попут америчког. Боримо се за равноправност унутар посла, али нам нико није олакшао све друге улоге које имамо у животу. Жене су с једне стране неопходне у породици, а у исто време се од њих очекује да и на послу буду раме уз раме са мушкарцима, који немају толико обавеза као иони. Мислим и да жене које не раде и које су се одлучиле да буду само мајке имају право на финансијску подршку, јер тај „посао“ није ништа мање вредан и значајан него било који други.

У Атељеу 212 си ангажована већ седам година, али си врло активна и у Позориштанцу „Пуж“, и у цртаћима. Шта те очекује у наредном периоду?

Са представом „Моја ти“ гостујемо по Србији, а били смо и у Загребу. Очекује нас учешће и на фестивалу у Ријеци, али и у Бечу. Ових дана сам  доста ангажована на синхронизацији цртаћа које радим за два канала. У плану је нова представа у независној продукцији, а очекује ме и снимање серија „Истине и лажи“ и „Мамини синови“. Последња серија коју сам снимала „Луд, збуњен, нормалан“ је била за мене заиста дивна, а за улогу Јање сам добила и награду на „Федис“ фестивалу. Више радим у позоришту, али волим да се опробам и у другим улогама.

Фото П. Милошевић
0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress