Лагани летњи поветарац

Осунчани парк Ватикана, док раздрагане опатице играју фудбал, кроз баштенски лавиринт прохујава кенгур, под рашкосним белим шеширом великог обода извија се дим цигарете – Пијус XIII недокучивог погледа и готово ироничног осмеха нас провоцира да разазнамо његове поступке и проникнемо још дубље у лакоћу његових одлука, као и да размотримо комплетну мистерију његовог постојања и владавине. Пијус XIII је нови, млади папа, американац Лени Белардо из истоимене серије ,,Млади Папа” која се приказивала на каналу ХБО крајем прошле и почетком ове године.

Лик Ленија, младог папе ког беспрекорно тумачи глумац Џад Лоу, заиста је тешко описати. Аутори серије пружају гледаоцу чињенице и махом неповезане сегменте различитих догађаја, који су попут слагалице – док гледалац у интермецу праћеном модерном музиком ужива у раскошности Ватикана, проналази простор за тумачење овог фасцинантног дела.

Наиме, Ленија су за новог папу изабрали манипулативни и интересом вођени кардинали. С обзиром на то да је Лени неуобичајно млад за такав положај, њихов крајњи циљ је да га контролишу и задрже сву власт и погодности на које су навикли. Но, кардинали убрзо схватају да су обмањени Ленијевом аполонском лепотом и младалачком наивношћу, будући да новоизабрани папа иза своје спољашности крије несаломиви дух, неодољиву жељу да влада и још опасније – екстремно радикалне ставове, неуобичајене за младу особу модерног доба.

На првом кораку у Ватикану, Лени доноси незамисливе одлуке, крајње конзервативне и несхватљиве – одлучује да забрани сваку промоцију, рекламу, величање цркве, укључујући и његово појављивање пред разјареном масом верника из целога света; забрањује све погодности и враћа се аскетским коренима цркве (по његовом тумачењу, како би вратио најчистије вернике цркви и повратио веру на њен прави пут), одлучује да цркву очисти од сваке јереси што укључује и хомосексуалност. У свакој својој реченици је челично непоколебљив. Као свог саветника доводи сестру Мери из Америке, анонимну опатицу из малог сиротишта у ком је Лени одрастао (тумачи је неприкосновена Дајан Китон). Кардинали његове одлуке прате низом интрига и сплекти, поготово кардинал Војељо (италијански глумац Силвио Орландо) који попут препредене мачке упорно покушава да ослаби Ленија и врати цркви стари сјај, као и власт у руке естаблишмента.

Додатну зачкољицу представља Ленијево порекло, но чињеница да су га напустили родитељи – два хипика потпуно непознатог порекла је једна од ретких ствари које Ленију дају црту људскости, јер свако ко постаје упознат са Ленијевом личношћу, па и гледалац, увучен је у крајњу мистерију и немогућност разумевања његових поступака – да ли је Лени бескруполозни макијавелиста или Бог, да ли је он анђео или ђаво. Та дуалност у схватању његовог лика је главна нит ове донекле комичне серије, као и поигравање са идејом вере, коју аутор такође ненаметљиво поставља као питање без крајњег одговора. То је додатни успех будући да је тема осетљива за већину популације.

Причу серије је можда једноставно представити, али она није лака на речима, не поседује ,,холивудски”, популаристички флерт са широм публиком. Атеисти ће на прво читање синопсиса сигурно окренути главу, мислећи да је ово једна у низу Ватиканских пропаганди. Серија се бави црквом као институцијом, али ниједног момента не осуђује, не намеће свој став и свако мишљење је остављено гледаоцу на разматрање, а то је једна од њених највећих врлина. Ипак, оно што заиста мами и представља стваралачку величину ,,Младог папе” је визуална раскошност, као и ток приче са основном структуром која је попут најлонске жице – ту је само као лагани ослонац за много слојева различитих друштвених, социјалних тема.

Паоло Сорентино је Оскаром награђени италијански аутор, и сва његова досадашња дела му дају легитимитет који овом серијом апсолутно оправдава. ,,Млади папа” је у својој амбициозности попут постмодернистичког, надреалног, сањалачког ,,Твин Пикса” који носи сав потенцијал да постане култна серија. Наравно, главну недоумицу доноси друго становиште – да ли су данашње генерације, чија је пажња краћег даха и у потрази за неком бржом и лагоднијом забавом, спремне да препознају величину овог дела?

Истина јесте да ,,Млади папа” није серија за свакога, иако је комична и забавна. Садржи доста експлицитних сцена што ограничава годиште аудиторијума. Доста је спора и ликовно истанчана, попут неког доброг вина или вешто спремљене италијанске пасте – њено конзумирање је више ствар укуса него година. Ако је пробате, тај укус ће вам остати у мислима много дуже од очекиваног.

Аутор текста: Светлана Петров, редитељ