„Градови“ су спој онога што највише волим да радим – да сликам и путујем
Градови као места окупљања, мешања и стапања живота, јесу честа инспирација књижевницима и уметницима. Зашто су теби градови интересантни?
Одувек ме је привлачило гледање панораме града са високе зграде, из даљине, или из ваздуха. Кад се нађем на оваквом месту чини ми се да бих могао вечно да уживам гледајући преламање светлости, сенке, измаглицу, препознајем објекте и откривам нове ствари. Тако сам добио идеју да насликам моје виђење Београда из птичије перспективе са свим знаменитим местима. Увидео сам колико ми је процес рада на слици пријао, и тада се створила идеја о настанку серије слика са темом градова.
Када сам касније анализирао идеју, све више сам схватао о каквом се потенцијалу ради, поготову што сам успео да спојим две ствари које навише волим да радим – сликарство и путовања.
До сада си насликао пет градова – Београд, Чикаго, Њујорк, Нови Сад, и Лондон, а тренутно радиш на слици Беча. Како бираш градове које ћеш пренети на платно?
У почетку сам их бирао по томе колико добро их познајем. После слике Београда, велики корак ми је био да насликам Њујорк. Иако сам га добро познавао, није било лако насликати град у коме нисам био последњих 6 година. Научио сам много нових ствари о њему и поново га посетио кад је слика била готова. Уследила је слика Новог Сада, мени посебно драгог града.
Сада радим на слици Беча, то је још један диван град и задовољство ми је да га управо сликам, поготово пошто сам га након скицирања слике посетио. Сада су сви објекти који ће се наћи на платну проверени уживо и осећам се веома лепо док то радим.
Како изгледа процес припреме за сликање неког града и колико траје само сликање?
Прво почињем да учим о граду, прикупљам фото документацију и правим скицу. За израду скице ми треба око два месеца.
Кад завршим скицу лепо је поново посетити град о коме размишљаш – и проверити њену тачност. На пример, скоро сам се вратио из Беча, био сам изненађен колико сам ствари знао. Раније се нисам припремао за пут, већ сам се препуштао откривању града без припреме и плана. Сада, у шали, себе зовем туристичким водичем.
Замишљам да сликам портрет града који помало улази у карикатуру. Ове слике имају везе и са сеоским сликама наиве, које веома волим због емоције које носе, те тако своје градове зовем и „градска наива“. Градим неко своје виђење и своју перспективу. Одређене делове града, ако нису посебно интересантни – смањим, ако су занимљиви или значајни истакнем их још више. Трудим се да делови града и распоед објеката буду тачни, али тачност ми није пресудна. Битан ми је визуелни ефекат који добијем – интензивне, веселе боје, надреално, 3Д, емотивно, психоделично…
За сваку слику ти је потребно око шест месеци рада. Колико дневно времена проводиш пред платном?
Сликам сваки тренутак, некад активно само размишљам, немам стандардно радно време. Многих ствари сам се одрекао да бих могао да стварам слике градова јер траже огромну посвећеност. Рачунао сам да ми је за једну слику потребно преко 1.000 сати рада, тако да могу максимално две слике годишње да насликам. Трудим се да из слике у слику напредујем и због тога ми је потребно све више и више времена.
„Градови“ су десети циклус твојих радова. Да ли мислиш да су они били прекретница у твојој каријери, али и на личном плану?
Имао сам много „фаза“, све је ишло у складу са мојим темпераментом и радозналошћу и одрастањем. Сада мислим да је добра ствар преживети све те ствари као млад уметник јер ми је омогућило да стекнем велику базу знања и вештине па сада са лакоћом изводим све што замислим или макар лакше учим нове технике.
Градови дефинитивно представљају акумулацију мојих знања и најозбиљнији пројекат који сам започео. Занимљиво је да сам претечу ове серије, слику „Панчево“ насликао још 2007. године. Иако је слика изазвала добре реакције и била одмах продата у том тренутку нисам препознао тај сигнал. Радио сам пуно тога разноврсног у међувремену. Један период уопште нисам сликао са уљаним бојама, већ сам користио нове сликарске технике – користио сам аир браш, шаблониме, правио инсталације, бавио се друштвено-ангазованим уметничким темама. Настали су циклуси радова: Изгубљени рај, Фабрика, ScanMan, Пиктограми савременог друштва, Фетиш… Али после свега сам схватио да ме сликарство највише инспирише.
„Београд“ сам насликао тек 2015. године. Успех који је слика доживела ме је мотивисао да разрадим ову тему. Сарија “Градови ” је била прекретница и на личном плану, здружећи енергију са мојом девојком Ивом, садашњом супругом, покренули смо уметнички студио Wolf Art.
Осим што сликаш ти се бавиш и предузетништвом, заправо си успео да комерцијализујеш уметност. Како ти је то пошло за руком?
Бити уметник је по дефиницији предузетнички посао – ништа се неће десити ако не предузмеш нешто. Не можеш бити уметник ако то не волиш да радиш, јер другачије не би издржао дуго у том послу. Када издржиш и стигнеш на ниво да живиш од тога схватиш да је то једно врло луксузно занимање.
Ја сам од свог сликарства направио посао, али моји апетити су много већи. Желим да то постане посао за још људи, да своју уметност пласирам ван граница наше земље. И да Wolf Art постане интернационално препознатљив бренд.
Радим и мислим интезивно о томе, први кораци су већ учињени. Пре три године смо основали Wolf Art уметнички студио који производи и продаје графике и остале производе по мотивима мојих слика. Дигитални принтови са мотивима Београда, Њујорка, Лондона, Чикага и Новог Сада привлаче купце са свих крајева света. Радови ове серије постали су званичан сувенир Србије, Београда и Новог Сада. Поред великог броја љубитеља уметности и туриста, њих поручују државне институције и приватне компаније у сврхе поклона.
Сада желим да правимо моје самосталне изложбе и путујемо свуда по свету. Визија ми је да Wolf Art постане успешна интернационална фирма и касније платформа која би повезивала уметнике промовисала културу и уметности.
Специфично за „Градове“ је то што су слике великог формата 215 x 150 цм, због чега делују прилично атрактивно. Слике су велику пажњу публике привукле на твојој самосталној изложби у Београду, у октобру 2017. године. Какве су биле импресије посетилаца, коментари?
Изложба одржана у галерији „Штаб“. Изложено је пет великих слика градова на којима сам радио протекле три године. Било их је лепо видети на окупу по први пут, будући да нису дошле директно из атељеа, него од својих власника.
Отварање је било невероватно… Одлична посећеност, сви су били усхићени и са пуно питања. Изложбу је је отворио амбасадор Кајл Скат, испред амбасаде САД-а која је била и покровитељ изложбе. Догађај је употпунило вино које је обезбедила винарија Лалић из Панчева. Таква врста подршке је веома значајна за уметника, будући да је за организацију овакве изложбе потребно доста труда и финансија.
Галерија је и после отварања наставила да буде веома посећена, трудио сам се да будем тамо свакодневно, заиста уживајући у успеху. Занимљиво је гледати реакције људи пред сликама, кришом чути коментаре. Посебно сам био задовољан како су деца реаговала на слике, јер немају трунку суздржавања да искрено искажу своја осећања.
Ова изложба ми је много значила. Премашила је моја очекивања и осетио сам да ми је енергија коју сам уложио узвраћена.
Које градове би још волео да видиш на својим платнима?
Има још много лепих градова које желим и које ћу насликати. Волео бих поново да насликам Панчево, а у скоријој будућности размишљам о Паризу, Москви, Сарајеву, Љубљани, Барселони, Риму, Венецију, Будмипешти… Видећу где ће ме пут одвести. Жеља ми је да буду што разноврснији, један поред мора, један град у планини, под снегом или град ноћу, свакако циљ је да делују што различитије. Кад размишљам од томе чини ми се да је ова тема неисцрпна, радим посвећено на томе и сигуран сам да ће слике бити све боље и боље.
Препознатљив си по „Градовима“, али упоредо са њима радиш и друге ствари – апстракције. Те слике ускоро ће моћи да види публика, а и Беч ће бити премијерно представљен.
Слике ће бити изложене у галерији X vitamin, у Београду током новембра. У питању су апстракције које до сада нисам нигде излагао, а ја их зовем „Космички Предели“. Занимљиво је да сам њих радио упоредо са свим што сам стварао, али се никад нисам одважио да направим изложбу. Апстракције које радим настају у фази опуштања од тема које захтевају велику концентрацију. Њих сам правио углавном без предходног размишљања, препуштајући се подсвесној игри. Завршетак рада на слици се одвија у посматрачевој глави.
Ако све буде по плану, и стигнем да завршим слику “Wien” посетиоци ће моћи да проналазе сличности између ове две наизглед неспојиве уметничке теме.
