Евангеличка црква данас је рушевина – одроњавање, пропали зидови и проблеми са струјом

Заборављена већ дуги низ година, Евангеличка црква у Панчеву остављена је у рушевинама и прашини. Кров прокишњава, буђ се таложи, а ђаци који туда пролазе бацају смеће у двориште цркве. Иако по правилу светиња, јасно је да је данас за Панчево она све само не то – преосталих верника скоро да и нема, док је обнова, која је неопходна, и даље под великим знаком питања.

Главну улогу у оснивању Евангеличке црквене општине 1836. године, имао је Фридрих вон Кверфилд, имућни грађанин и познати градитељ пореклом из Хановера који је сазидао и Православну Успенску цркву са два торња у Панчеву, као и Саборну цркву у Београду. Ова информација, као и многи други детаљи везани за историју цркве могу се пронаћи у издању „Евангеличка црквена општина у Панчеву и погледи на веру“ Емануела Секулића, бившег администратора ове цркве.

Секулић наводи да је први велики проблем настао по завршетку Другог светског рата, када су сениора цркве Вилхелма Кунда одвели у логор 1944. године.

Како каже Борис Матијевић, секретар одобра ове цркве, „после рата је црква постала дом за ратну сирочад. Цркву су потпуно порушили, витражи су гађани камењем, једино су са дворишне стране очувани.“

Највећу штету су тадашњи сирочићи нанели црквеним оргуљама.

„Оргуље што се виде то је само кутија, и остале су дрвене звучнице, тј. цеви, јер оне нису биле интересантне. Металне цеви су чупали, ишли улицом и дували. То свира као пиштаљка, колико је дугачка цев толики је тон. Оне су биле идеалне и за пецање у недостатку метала после рата. Све је то рашчупано, остала је кутија и те дрвене звучнице“, истиче Матијевић.

Како даље наводи, он је покушао да учини нешто поводом ревитализације оргуља, али за сада се није пронашло адекватно решење. Такође, одроњавање, пропадање зидова и црепова, као и струја, тренутно су главни проблем цркве.

„Када сам први пут дошао овде, није било струје. Ми смо 2000. почели са обновом. То је била рушевина, а сада је такође рушевина само мало мања. То је све крпеж, апсолутни крпеж. Струја је уведена до негде, и прикачена, тако да имамо у две просторије нову струју и закачили смо на стару инсталацију, што је јако опасно. Овај лустер има три жице, један је у кратком споју, може да се упали лустер, а ми смо ставили слабе сијалице да нема напона. То су оне још у платну умотане жице, запаљиво је све и уопште није за играње,“ изјављује Матијевић.

Немања Ротар, члан Градског већа задужен за културу и омладину, каже да су радови који су потребни цркви „обимни и врло скупи“. Такође је истакао да „добра воља и жеља постоје, али да је мноштво тога угрожено и да постоје приоритети“. Ротар наглашава и да Евангеличка црква није у власништву града Панчева, већ у власништву Евангеличке црквене општине, као и да је Преображенска црква, барем у овом тренутку, приоритет овог града, што нам је потврдила и Марина Миљуш, историчар уметности из Завода за заштиту споменика културе у Панчеву.

Како даље сазнајемо од Марине Миљуш, Евангеличка црква је тренутно у процесу да се прогласи као споменик културе.

„Наш предлог је још 2011. године предат Републичком заводу. Они то даље шаљу у Владу, а Влада је та која одлучује. Уколико би се одобрио наш предлог, онда бисмо могли да конкуришемо за помоћ на више места“, наводи наша саговорница.

Оно што је веома интересантно су тренутни планови да се простор ове цркве претвори у концертну дворану, а иницијативу је покренуо Борис Матијевић, који је такође и бивши директор Музичке школе „Јован Бандур“ у Панчеву.

„Основна идеја је била, кад сам ја дошао у цркву, да се црква претвори у један атрактиван концертни простор. Оснивач сам и руководилац Музичког центра који има ансамбле,  организује концерте, такмичења – све на волонтерској основи, без новца. Ми имамо идеју да се тај простор претвори у концертни простор. Актуелни шеф за културу господин Ротар је заинтересован за такву идеју, на његову интеревенцију су и ставили ову ограду око цркве“, прича Матијевић.

Он наглашава да је поднео разне конкурсе у општинском фонду, али да још увек ниједан нису добили. Такође, према његовим речима један од тих конкурса које је црква поднела јесте да се минимално оспособи за концертни простор.

Један од главних проблема, према речима нашег саговорника јесте то што верника више скоро да и нема, а пошто је свака црквена организација „удружење слободне воље, а не државна институација, требало би да се одржава од прилога верника“. Управо због тога будућност ове цркве лежи у организацији културних догађаја, пре свега музичких програма.

„Ми и у оваквим условима, руинираним правимо концерте. И у том руинираном простору је интересантно као у некаквој ископини, рушевини. Чак има и идеја да се прави у Панчеву Фестивал хорор филмова, а сматрам да је ово баш прави амбијент за то и када су ме питали, ја сам се сложио се са тим. Можда ће то чак и ове године да буде. Прво велико дешавање које ће се догодити је у недељу, 28. маја, а у питању је пето Међународно такмичење лимених дувача. То људи јако воле“, сматра Матијевић.

Евангеличка црква у Панчеву подигнута је 1906. године. Међутим, још средином 19. века на месту где се и сада налази црква, Немачка црквена општина је купила кућу у којој се вршила служба, а имали су чак и вртић.

Историјски архив у Панчеву поседује документацију из које се види да је црква коштала 60.000 круна. Евангеличка задужбина Густав Адолф из Лајпцига поклонила је 8.000 круна, а град Панчево је црквеној општини дао на коришћење 20 јутара земље, коју је општина давала у закуп.

Заврштак изградње цркве обележило је изливање три звона, која су изливена у Будимпешти, и названа су Вера, Љубав и Нада.

Књига о историји овог велелпног здања објављена је 1918. године на немачком под називом „Кратка историја Евангеличке црквене општине у Панчеву“.

Историјски архив у Панчеву последње две године радио је на преводу књиге. Како смо сазнали од Милана Јакшића, директора те установе, штиво је преломљено, али тренутно нема новца за штампање.

„Жеља нам је да ове године, 500 година од реформације објавимо ту књигу. Иако је била у нашем програму рада за ову годину, ипак од града нисмо добили средства за штампање. Недавно сам се поново писмено обратио већнику за културу за молбом да нам обезбеде 30.000 динара, и надам се да ћемо добити та средства“, истиче Јакшић.