Говор Тамаре Филиповић Стевановић, генералне секретарке НУНС-а на ОЕБС-овој конференцији у Тирани

Како се урушио механизам који би требало да спречи нападе на новинаре и новинарке

„Полиција је постала један од кључних извора ризика за новинаре и новинарке у Србији”.

„Како је систем колабирао? Верујем да управо то питање најбоље осликава где се Србија данас налази када је реч о безбедности новинара и новинарки. Јер оно чему сведочимо нису изоловани инциденти. Није реч о привременом погоршању ситуације. Реч је о колапсу механизама који би требало да спрече нападе, заштити новинаре и новинарке, истражи претње и обезбеди одговорност”, истакла је Тамара Филиповић Стевановић, генерална секретарка Независног удружења новинара Србије (НУНС) на дводневној ОЕБС-овој конференцији „Јачање новинарства као јавног добра“. Према њеним речима, оно чему сведочимо нису изоловани инциденти и није реч о привременом погоршању ситуације.

Како каже Филиповић Стевановић, Србија је званично понела титулу најнебезбедније државе за рад новинара на Балкану. Према најновијем Индексу безбедности новинара за 2025. годину, земља је остварила оцену од свега 2,24 на скали од 1 до 7 (где јединица означава најгори сценарио у којем новинари страдају или нестају). Србија се тако трајно позиционирала у изразито негативном домену, а забрињавајући трендови настављени су и у текућој години.

Она је представила податке које је НУНС прикупио у оквиру регионалне мреже СафеЈоурналистс који сведоче о геометријској прогресији угрожавања безбедности. Са 131 забележеног случаја у 2024. години, број инцидената је у 2025. скочио на чак 313 – што укључује 113 физичких напада и 124 претње смрћу. Да се ситуација додатно радикализује, потврђује податак да је само у прва четири месеца 2026. године већ регистровано 118 инцидената, међу којима је 38 стварних напада.

Како каже, иза ових бројки крије се неколико образаца.

Прво,насиље је ескалирало и постало више физичко, директније и јавније. Посебно забрињавајући тренутак догодио се на дан локалних избора крајем марта ове године.

„Тог дана је ниво насиља над новинарима и новинаркама био без преседана. Ипак, скоро два месеца касније, у шест најтежих случајева физичких напада на новинаре и новинарке – укључујући нападе који се, према сведочењима новинара који су их преживели, могу описати као покушаји убиства – починиоци и даље нису идентификовани”, истакла је генерална секретарка НУНС-а додајући да нада не може заменити одговорност.

„Када напади ове тежине остану нерешени недељама и месецима, порука која се шаље новинарима и новинаркама је разарајућа”.

Друго, полиција је све чешће постајала извор опасности за новинаре и новинарке, уместо извор заштите. Према њеним речима више се не говори о пасивном изостанку реакције већ о ситуацијама у којима полицијски службеници присуствују нападима и не интервенишу, али и о случајевима у којима сама полиција користи силу против новинара и новинарки који извештавају са протеста и јавних догађаја.

Према подацима тужилаштва, током 2024. године било је 64 случаја везана за безбедност новинара и новинарки, а у 34 случаја полиција није поступила по налогу тужилаштва. Током 2025. године тужилаштво је евидентирало 140 случајева, а у 50 њих полиција није поступила у складу са инструкцијама тужилаштва. Зато јасно кажемо: полиција је постала један од кључних извора ризика за новинаре и новинарке у Србији.

Треће, напади не почињу на улици. Они почињу у говору. Србија бележи масовну експанзију кампања блаћења, дискредитације и дехуманизујуће реторике усмерене према критичким новинарима и новинаркама и медијима. Те кампање нису ограничене на таблоиде или маргиналне актере већ се појачавају на телевизијама са националном фреквенцијом и од стране највиших државних функционера.

Четврто, правни притисци остају озбиљно средство за ућуткивање новинара и новинарки. СЛАПП тужбе се и даље користе као облик застрашивања и исцрпљивања.

Посебно је указала на нову опасност, постојање шпијунског софтвера. Већ је потврђена једна компромитација уређаја и најмање три неуспешна покушаја напада на телефоне новинара и новинарки. Кривичне пријаве су поднете, али епилога и даље нема.

„А некажњивост је, заправо, кључна реч. Прошле године, упркос највећем броју забележених случајева од почетка систематског мониторинга, изречене су само три осуђујуће пресуде за нападе на новинаре и новинарке. Истовремено, многи случајеви остали су у фази прикупљања доказа, док је око 30 кривичних пријава одбачено. Када новинари и новинарке виде да нападачи нису кажњени, да се претње нормализују и да институције реагују споро или селективно, резултат је предвидив: страх, аутоцензура и дубоко неповерење у систем”.

Указала је да је некажњивост за убиства новинара и новинарки у Србији је апсолутна.

„У три убиства и једном покушају убиства новинара и новинарки током последње три деценије, ниједна особа није правоснажно кажњена. То није само неуспех правде према жртвама и њиховим породицама; то је порука сваком новинару и новинарки који данас ради да чак и најтежи злочини могу остати без одговорности”.

Дакле, када питамо како је систем колабирао, одговори су следећи:

Колабирао је када су јавни функционери почели да таргетирају новинаре и новинарке уместо да их штите.
Колабирао је када је полиција почела да представља претњу уместо гаранције безбедности.
Колабирао је када су тужилаштва отварала предмете, али правда није следила.
Колабирао је када су кампање блаћења постале нормализоване.
И колабирао је када је некажњивост постала очекивана.

„Зато безбедност новинара и новинарки у Србији није уско професионално питање. Она је демократски индикатор. Она показује да ли институције и даље функционишу у јавном интересу. Показује да ли владавина права постоји у пракси.“

Према њеним речима, сада нам нису потребна потребно нова декларативна обећања подршке већ акција и хитна идентификација и процесуирање оних који нападају новинаре. Јасна институционална одговорност за полицијско непоступање и полицијско насиље. Снажнија заштита од онлајн претњи, шпијунског софтвера и злоупотребе тужби. И крај јавне стигматизације новинара и новинарки од стране носилаца власти”.

Она је указала да новинари и новинарке у Србији настављају да раде професионално, храбро и са изузетним квалитетом.

„Новинари и новинарке у Србији и даље раде свој посао. Али га раде у окружењу у којем цена извештавања постаје опасно висока. И ниједно демократско друштво не може себи дозволити да то прихвати као нормално.

Цело обраћање Тамаре Филиповић Стевановић прочитајте овде: Тамара-Филиповиц-Стевановиц-за-ОСЦЕ-Тирана-18.05.2026.

Редакција

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Обавезна поља су означена *