Серија интервјуа са панчевачким активисткињама изузетно активним у догађајима који више од годину и по дана потресају српско друштво, а који су под заједничким насловом „Жене на првој линији отпораˮ објављени на нашем сајту током протеклих месеци, понудила је јавности драгоцен историјски и методолошки оквир за разумевање активистичког конктекста актуелних протеста.

Анализирајући континуитет женског отпора у Панчеву и на широј територији Србије, од антиратних и мировних протеста деведесетих година прошлог века, тј. акција феминистичке и мировне Женске Мировне Групе (ЖМИГ), преко еколошких борби, па све до протеста који трају од краја 2024. године до данас, мапирана је кључна теза – да институционални успех не долази из ад хоцреакција, већ из дугорочне изградње инфраструктуре солидарности.

У том серијалу споменуто је да су жене историјски посматрано одувек биле на првој линији отпора и својим ангажовањем изнеле логистику најтежих друштвених борби, често остајући невидљиве у подели моћи институционалних позиција.

У студентским протестима од 2024. године до половине 2026. године, студенткиње и активисткиње нису само нумеричка већина, већ су предводнице блокада и говорнице на протестима. Ако желимо да активистички капитал протеста преточимо у политички утицај и глас у институцијама, он мора одбацити патријархалне моделе политичког организовања који фаворизују „харизматичне” лидере и строгу хијерархију, и пригрлити модел инклузивног умрежавања који су женске организације усавршавале деценијама.

Потребно је стварно, а не симболичко учешће жена

Трансформација уличног капитала протеста у институционални глас, према смерницама локалног активизма, не подразумева нужно пуко оснивање класичне политичке партије. Она се гради притиском на локалном нивоу коришћењем постојећих, понекад занемарених институционалних алата: учешћем на локалним зборовима, подношењем грађанских иницијатива, одбраном јавних простора и блиском сарадњом са независним локалним медијима.

Да би се активистичка енергија успешно каналисала, неопходно је прецизно мапирати ко чини то тело отпора. Наративи о апатичној омладини који су протеклих деценија били врло присутни у јавности, показали су се нетачним. У структурама које организују студентске блокаде и протесте на универзитетима у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Новом Пазару жене чине више од половине активног језгра.

Жене управљају логистиком, ПР-ом и правном подршком. Суочени са репресијом – попут суђења студентима и студенткињама привођеним током протеста прошле године, под оптужбама за „рушење уставног поретка”, унутар студентског тела, дошло је и до политичког сазревања.

Како би се постигли трајни резултати, улични протести морају ипак бити допуњени неким обликом институционалног присуства или директног политичког представљања.

Резервоар политичке енергије и подршке грађана и грађанки је велики, али такође је видљив и институционални вакуум. Млади не желе да буду пешадија туђих политичких борби, већ траже сопствену агенду и аутономију.

„Чини ми се да кључно питање није само како студентске и грађанске протесте претворити у политички утицај, већ како обезбедити да енергија, знање и солидарност настале током протеста постану трајна снага друштвене промене. Жене су окосница мобилизације и организације протеста, али су истовремено недовољно заступљене у процесима политичког одлучивања. Зато је веома важно да протести осигурају простор за јачање политичког гласа жена и демократизацију друштва, каже о овој теми Косана Бекер, докторка права и активисткиња Удружења грађанки ФемПлатз.

Ово удружење је новембра прошле године промовисало Манифест жена Србије за нови друштвени уговор, који представља јасну смерницу и прилику за успостављање новог друштвеног уговора заснованог на једнакости, одговорности, солидарности и демократском учешћу. При томе, важно је да жене не остану само покретачка снага протеста, већ треба да буду равноправне учеснице у процесима одлучивања, односно, да се обезбеди стварна, а не симболичка партиципација жена.

Нови друштвени уговор мора да почива на темељној демократизацији одлучивања, од локалног до националног нивоа, са већим бројем жена на местима одлучивања, али и уз промену начина на који се политичка моћ разуме и расподељује као одговорност према заједници, а не као појединачна привилегија, објашњавају активисткиње.

Због тога је један од најважнијих задатака протеста оснаживање студенткиња, активисткиња и грађанских лидерки да преузму видљивије и утицајније улоге у политичком и јавном животу.

„Чини ми се да је велика вредност ових протеста у томе што отварају простор за промишљање другачијег друштва, с обзиром на то да демократија није само процедура избора и смене власти, већ начин организовања једног друштва.

Зато циљ није само да жене добију више места у постојећем политичком систему, већ да заједно са другим друштвеним актерима учествују у изградњи праведнијег, одрживијег и демократичнијег друштва. Није довољно тражити равноправност у постојећем поретку, већ је потребно стварати нове обрасце политичког деловања засноване на правди, солидарности и укључивању свих грађанки и грађана”, додаје Косана Бекер.

Грађански активизам је нужност и обавеза

Једна у низу сјајних ствари које је студентска борба донела, јесте то што људи све више освешћују грађански активизам као право и обавезу свих нас, а не нужно као продукт сплета околности.

„Вишегодишње искуство и борба у Иницијативи Одбранимо Теслу, указује да ’тајна’ лежи у умрежавању, едукацији појединаца и појединки у домену права и правних процедура и упорности, без изузетака. Упркос реалности окупираних институција, чврсто верујем да треба да користимо све правне механизме јер се још увек понегде може пронаћи особа која обавља свој посао ревносно, савесно и у складу са законом. Све ово спада у домен политике коју људи често схватају искључиво кроз политичке партије, иако је сваки системски проблем заправо политички. Своју улогу у будућности видим као корективни фактор сваке власти и подсећање на сповођење законаˮ, сматра Александра Јованов, чланица Иницијативе Одбранимо Теслу и активисткиња.

Говорећи за наш сајт о протестима као значајном показатељу пораста активистичког расположења, Дина Барјактаревић, дефектолошкиња, чланица колектива Бубњарке са улице и Певај сестро и честа говорница на протестима наглашава да су протести важни „јер показују да људи нису одустали од друштва у којем живе, али промјене постају одрживе тек када се тај грађански импулс преточи у процесе одлучивања. Активистички капитал не треба да остане само енергија отпора, већ да постане и капацитет за креирање политика, буџета и јавних услуга које одговарају стварним потребама заједнице”. Зато је важно, сматра Дина, да активисткиње буду присутне тамо где се доносе одлуке, у саветима, комисијама, локалним већима и другим институцијама.

„Институције саме по себи често не доносе промјену, а без присуства грађанског гласа у њима, промјене често остају само захтјев са улице. Искуство организовања, солидарности и бриге за заједницу које жене свакодневно граде кроз активизам, драгоцјено је политичко знање које заслужује своје мјесто за столом одлучивањаˮ, поентира ова активисткиња.

Политички програм мора да одговори на конкретна питања

Инситуције нису власништво политичких елита, оне су отети ресурс грађана и грађанки. Борба за њихово ослобађање не води се само гласањем, већ доношењем новог активистичког духа, феминистичке солидарности и бескомпромисне борбе за друштвену правду.

Улица остаје примарни извор легитимитета и притиска на друштвени систем који мора да се мења из корена. Истовремено, паралелно је потребно да заузмемо институционалне просторе путем аутентичних, активистичких и политичких платформи, уз коришћење феминистичке етике бриге и солидарности као политичког програма.

Одрживост отпора управо зависи од тога колико бринемо једни о другима у тренуцима репресије. А политички програм који би израстао из ових протеста не сме бити апстрактан, већ мора да одговори на конкретна питања безбедности јавних простора, квалитета образовања, радних права и социјалне заштите. Без национализма, инклузивно, толерантно и солидарно.

Ова прича је настала уз финансијску подршку Европске уније у оквиру пројекта СМС Фацилитy – Смалл Медиа Суппорт ин Wестерн Балканс пројецт, који спроводи Тхомсон Медиа. Садржај је искључива одговорност медија и аутора и не одражава нужно ставове, мишљење или вредности Европске уније или Тхомсон Медиа.