Прича индијанац своме унуку:

 – У дубини душе свакогчовека води се стална битка, као борба између два вука. Један вук представља зло, бес, завист, љубомору, похлепу, ароганцију, срџбу, егоизам… Други представља свако добро: ужитак, мир, љубав, наду, ведрину, понизност, љубазност, срдачност, дарежљивост, истину, саосећање, веру…
Унук се замисли и упита:

– И, који вук на крају победи?
– Побеђује увек онај којега храниш.

(Непознати аутор)

Еколошка свест  није  настала  револуцијом (насилном или наглом променом односа у друштву), већ спонтано, као последица тражења  излаза  из  криза које су настајале у односима на релацији човек-природа. Њен настанак и развој је увек био у складу са  развојем средстава за производњу – условима привређивања – па се стога не може говорити о датости, статичкој психолошкој појмовној структури. То  је, дакле,  динамичка  историјска категорија јер се уобличавала упоредо са развојем друштва – његове технологије.

Треба нагласити да настанак и развој еколошке свести није условљен  стањем  природе,  већ стањем односа друштва  спрам  природе; промена друштвених  околности, начин привређивања, условљавали су и мењали однос према животној средини – креирали еколошку  свест. Дакле, еколошка свест представља  компоненту разума, умни капацитет, која је саставни део културе сваке цивилизације.

Психо-моторне радње  које чине еколошку свест су: спознаја, вредновање и понашање.  Учећи, упознавајући свет око себе, човек вреднује, процењује сазнато и, сходно томе, живи и обавља разне делатности; понаша се и ради, прилагођавајући се, или не, окружењу – животној средини.

У стара времена, услед разноврсних природних (не)прилика, људи су настојали да стекну наклоност животне средине, природних сила; да се покају због нарушавања природног поретка, које је, веровали су (и били су у праву!), изазвано њиховом активношћу. За свест примитивног човека (друштва) узор исправног односа према природи подразумевао је страх и обожавање; човек је, ритуалнеим радњама/обредима, покушавао да умилостиви „богове“ и „демоне“ природе.

Временом, до данашњих дана, однос спрам природе пролази читав низ промена-фаза.  Од поменутог страхопоштовања/обожавања (магијски ритуали), преко изједначавања са њом (природа, то сам ја), доминације (јачи сам од природе – доба индустријализације), романтичног уважавања (својеврсне ренесансе – ја сам део природе) и, коначно, до савременог респектибилног односа (увиђањем значаја познавања природних процеса и њених потенцијала-ресурса).

Данас смо сведоци материјализације „демонских“сила природе: климатске промене, озонске рупе, недостатак пијаће воде, дезертификација, демографска експанзија. Отуда је, а зарад опстанка наше врсте, и сазрела свест о неопходности познавања карактера природе, њених законитости.

Разум и понашање, у основи, имају заједничку матрицу, калуп у коме су настали – спознају. Да бисмо еколошку кризу решили, боље рећи ублажили, данас се, свакако, нећемо служити магијом и ритуалним обредима већ знањем, учењем/спознајом о тесној повезаности  човекових активности са настајањем набројаних невоља.

Али, еколошку  свест  не чини  само спознаја о односима на релацији природе и друштва, већ  и односа човека спрам човека. Логично,зар не? Јер ми смо и сами природа, њен саставни део.

Поставља се питање: како предочити „еколошки грех” и покренути личне и друштвене механизме  за обликовање свести која би била ефикасна алатка – инструмент – за решавање настале еколошке кризе? Одговор, додуше само делимично, може бити  нови поглед на свет, нова еколошка  етика, уткана у процес  екологизације (еколошке визуре свих појава у друштву) и сензибилизације друштава (подизање прага осетљивости на негативне ефекте и појаве узроковане људским активностима).

Еколошка свест, поред поменутог, зависи и од многих других чинилаца и питања: који су то елементи у друштву које треба елиминисати да би се створила боља еколошка будућност и омогућио даљи друштвени развој? Какви су стандарди објективно задовољавајући за планирање еколошке политике? Које су институције конзервативне, које се могу реформисати, а које су нове? Какви су најпожељнији облици организовања економског и друштвено-политичког система?

Односи који настају на релацији разумевања појма/појаве у животној средини и вредновања онога шта он/оне подразумевају, у теоријском разматрању, вршимо и кроз анализу односа  између две компоненте испољавања еколошке свести у свакодневном животу, а то су:  латентна(наша спознаја/знање) и  манифестна (наше понашање, активности, деловање).  Сведоци смо да су оне, најчешће, у колизији – несагласју: ми знамо како би требало да се понашамо/радимо (спознајна компонента), али то не чинимо, понашамо се другачије како нам одговара, како нам је лакше, конфорније, јефтиније, речју: неодговорно (манифестна компонента).

Откуд то? Где настаје девијација?

Одговоре треба тражити у себи – у друштву – у системски подржаваној грешци и недовољној решености да се ова аномалија отклони.Овај конфликт, дакле, настаје на нивоу моралности, на релацији права на животну средину и обавеза према истој.  Као пример примене двоструких аршина наведимо: прекомерно и непланско трошење природних ресурса, производњу непотребних вишкова, корупцију, остваривање материјалне добити-интереса на штету животне средине и угрожавања опстанка неких животних врста, са једне и, са друге стране, потпуни изостанак бриге о неопходној надокнади и успостављању какве-такве равнотеже – реципроцитету услуга.

Дакле, шта ће бити са еколошком свешћу и како ће се она даље развијати, зависи од тенденција објективне стварности у друштву (еколошке политике), добрих међуљудских односа и спремности да се стане на пут сваком девијатном понашању.

У том контексту, свакако, није неважно опредељење којег ћемо „вука“ у себи „хранити“.

Пише: Никола Угрчић, доктор еколошких наука