Ивана Ракиџић Крумес за себе каже да је уметница у перформансу. Слободу вреднује изнад свега. Међутим, свесна је да је слобода лепа, али и да има своју тежину и цену.

Дипломирала је вајарство на Факултету ликовних уметности у Београду у класи проф. Славољуба Цаје Радојчића, а потом се усавршавала на Краљевској академији у Антверпену. Верује да је човек креативно биће и да је задатак уметника и уметница да укажу на проблеме у друштву.

Неуклопива у калупе, наша суграђанка свом специфичном уметничком изразу даје перформативни карактер. Панчевци и Панчевке, посебно они средње генерације, врло добро знају шта од Иване Ракиџић Крумес могу да очекују – од њене потребе да укаже на битне ствари око себе. Да примети и реагује. Да види мало унапред, што иначе сматра мисијом уметника и уметница.

„Моја уметност је можда провокативна, можда није провокативна, можда није довољно провокативна, можда некад себи и ставим кочнице, а можда тренутно и нема публике којој бих је представила”, уз осмех објашњава панчевачка вајарка.

Растегнути мисао и прихватити друго и другачије

Уметност и активизам срели су се у њеном животу давно. У првим радовима бавила се еколошким проблемима, заштитом животиња, али скретала је пажњу јавности и на проблеме осетљивих заједница, посебно када је реч о слободи и сексуалним оријентацијама. Указивала је на то да треба раширити мисао и прихватити премису да ствари могу бити другачије, што је у тадашњим друштвено-политичким околностима деловало застрашујуће. Посебно ако се има у виду како је кроз живот пролазио и завршио њен пријатељ Дејан Небригић.

На питање да ли је могуће одвојити уметничко од политичког, Ивана каже:

„Ако сада упаднемо у ту замку па кажемо ’Све је политика’, онда ћу ја рећи: ’Не, све је уметност’. Па ћемо окренути причу. Превише смо ушли у политику. Мислим да ја као уметница треба да се бавим уметношћу, тако да је за мене све уметност. Тешко да бих се прихватила политике, не видим себе у тој причи. Могу само да указујем на проблем, могу да правим своје радове, своје перформансе и да будем срећна уколико се нешто помери. Не очекујем ништа заузврат, мени је сјајно кад около све функционише и кад је свима супер. Можда је утопија кад кажем да је све љубав, да треба да пригрлимо тог назовинепријатеља. Да пробамо да га разуверимо да нешто не мора да ради, да може све да буде другачије. Према мом мишљењу, то је фантастичан приступ стварима.”

Оснажити се и вратити себи

На неколико места у јавном градском простору налазе се радови наше саговорнице. Спомен-плоче Зорану Ђинђићу, Срђану Алексићу и стрељанима и вешанима крај Православног гробља априла 1941. године припадају култури сећања, али уједно представљају и опомену. На тој последњој пише: „Замисли погледе тих невиних људи”.

„Ако би човек замислио, створио пред својим очима слику стрељаних људи, мислим да је то довољно језиво. Тада је ситуација била брутална и директна, међутим, фигуративно говорећи, мислим да и данас има много стрељаних. Како бисмо помогли тим људима да се оснаже и врате себи? То је право питање.”

Током разговора у пријатном дому Крумесових подсећамо се и отвореног атељеа за вајање који је Ивана годинама водила у Културном центру Панчева. Кроз њега су прошле десетине деце и одраслих, као и чланови и чланице Удружења ментално недовољно развијених особа. То им је свима омогућило да стекну нова знања и вештине и да развијају креативност.

Тако је настало и „Срце драгуља” – велика бетонска скулптура која својом јединственошћу, непоновљивом енергијом и лепотом од 2014. године оплемењује градски простор у близини Дома војске.

„’Срце драгуља’ подсетник је да смо сви исти колико год да смо различити и да ћемо на крају сви исто завршити, колико год да желимо мање или више.”

Ако овај воз не ухватимо…

Откако су почели студентски протести, Ивана Ракиџић Крумес нашла се на првој линији отпора с многим нашим суграђанкама и суграђанима. Главни мотив за то био јој је позив студената:

„Мислим да сваки родитељ чије дете је у протесту сигурно није мирна срца седео код куће и рекао: ’Иди ти, сине, бори се, а ја, ето, ја не могу, седећу овде и пренемагати се’. Тако да је то првенствени разлог. А и зато што стварно мислим да је било доста. Ми уметници можемо да живимо и у матриксу и да из њега извучемо не знам ни ја какву креацију, па ћемо и ово некако да преживимо. Међутим, толико су се ствари сада већ отеле контроли да и ми, који можемо да измаштамо велику количину нечијег лудила, схватамо да у том смислу више нема границе.”

У разговору смо се дотакли и прошлогодишњег инцидента на Тамишу, када је возач скутера пројурио кроз децу која су тренирала веслање, а потом и покушао да убије њиховог тренера. Ивана нас подсећа да смо на том истом Тамишу сви одрасли и да је такво понашање било непојмљиво.

„Та врста иживљавања да, ако си у одређеним круговима људи, можеш да радиш све што ти падне на памет, па то је језиво. Ја постављам питање како је могуће да људи који себи то допусте оду опуштено кући и размишљају… не знам шта размишљају, да ли имају својих пет минута у историји зато што имају статус на Фејсбуку или… не знам уопште шта је. Током година прошли смо и еколошке протесте, били смо заједно на улицама. Као мали, секли смо ваздух рукама, прегурали смо много шта. Али ако овај воз не ухватимо, мислим да нећемо доживети следећи”, упозорава Ивана Ракиџић Крумес.

Многи који живе слободно попут Крумесових трпе, како наша саговорница тврди, застрашивања и претње. Иако се некад запитају да ли раде праву ствар кад васпитавају децу да буду поштена, сумње које им се јављају не спречавају их да посустану у том погледу. Ивана се искрено нада да ће се промена догодити:

„Питање је колико ћемо моћи да издржимо, а морамо да издржимо. Ово је кренуло тако како јесте и неће се зауставити.”

Полиција врло добро зна шта ради

Панчево генерално важи за тром град и треба му времена да се покрене. Међутим, када се Панчевци и Панчевке ужаре, то значи да је дошло до краја. То су показали и јавни скупови који су уследили након инцидента на Тамишу.

Но, могу ли се протести у неком смислу посматрати као уметнички перформанси? Ивана сматра да ако бисмо енергију беса каналисали на прави начин, можемо да направимо перформанс. Управо то је посао уметника. А један такав перформанс десио се 14. августа прошле године, када је позвала људе да легну испред полиције.

Ивана верује да ће се и актуелни процеси против неколико наших суграђана и студената, међу којима је и њен син Максим, завршити добро. Када је реч о реакцији припадника полиције, сматра да они врло добро знају шта раде иако можда не одају такав утисак.

„У моменту када смо након протеста послали све учеснике кући, гледали да се све безбедно заврши, мене и Максима је стартовала полиција. Чекали смо двадесет минута да смисле да ли смо за хапшење или нисмо. Доживела сам то да су испред мене ухапсили дете. Тај осећај не могу да вам препричам. Опуштено непрепричљиво. У реду, отишло је дете у затвор; знамо како је васпитан под број један. Све остало што се одиграло и што се и даље одиграва, то је нека друга тема. Мислим да ће свако добити по заслузи, за то се и боримо”, каже Ивана Ракиџић Крумес, и додаје:

„Физички неко може да те затвори, али дух и слободу не може.”

Границе су избрисане

Посебан печат скуповима дале су жене, наше суграђанке које су се нашле у првим редовима, на првој линији отпора. Према Иванином мишљењу, оне су углавном веће акцијашице од мушкараца, или се макар тако показало. Она то сматра природним и подвлачи да свака жена подјенако може да стане или да легне испред полиције као и сваки мушкарац. Не види никакву родну поделу, али уз смех додаје да мисли како су жене ипак моћније.

Присећајући се рушења Слободана Милошевића и правећи паралеле са садашњим тренутком, ова панчевачка вајарка и активисткиња сматра да сада треба да се препустимо студентима.

„Треба да пустимо све познате обрасце мишљења и понашања. Јер док не променимо мисао, ништа се неће променити. Џаба прича о промени власти, то смо већ гледали, ако не изменимо начин размишљања. Ако не схватимо да када се спојимо, нема ми и ви, човек је једноставно човек.”

Јасно је да се једно масовно промрдавање у друштву догодило и да не треба одустати. Наша саговорница нас подсећа да постоји видљива и невидљива борба и да има људи који нису активисти, а веома много раде и доприносе.

Пошто је читавог живота на неком јавном скупу, Ивана Ракиџић Крумес се нада да ће бар дубљу старост живети опуштеније, да неће морати да буде бакица на скупу. Зато – треба да ухватимо тај последњи воз и променимо нашу стварност набоље.

Ова прича је настала уз финансијску подршку Европске уније у оквиру пројекта СМС Фацилитy – Смалл Медиа Суппорт ин Wестерн Балканс пројецт, који спроводи Тхомсон Медиа. Садржај је искључива одговорност медија и аутора и не одражава нужно ставове, мишљење или вредности Европске уније или Тхомсон Медиа.