ВОДИЧ КРОЗ ЖИВОТ

Време избора

Људи обично бирају оно што желе да чују, што је у складу са њиховим уверењима

У време избора изложени смо многим обећањима, али и анализама и предвиђањима која у нису увек оптимистична. Сведоци смо да многа предизборна обећања нису испуњена, ни код нас ни у свету. То је довело до губитка поверења, односно до повећања сумње у промене које следе. Током предизборне кампање слушамо и претње како ће нам бити горе ако победи друга опција. Људи обично бирају оно што желе да чују, што је у складу са њиховим уверењима. Питање је како прихватити информације које за нас имају могуће негативне последице, како се борити са непријатним емоцијама које их прате, као што су страх, стрепња, љутња или бес.

На понашање људи у тешким ситуацијама утичу способности, особине личности, емоције, али и ставови и уверења и очекивања. Способности и особине личности није лако мењати. Међутим, ставове, уверења и очекивања много је лакше изменити. Потребно је мењати уверења која нас не доводе до успеха. Особе које су одрастале у средини која их је презаштићивала много се теже сналазе зато што и даље очекују да ће се неко бринути за њих и да неко мора да им помогне. Оне нису окренуте себи и својој одговорности, не покушавају да исцрпе своје ресурсе, него очекују од друштва да им помогне – они имају нереална очекивања и уверења.

Поред тога што родитељи могу да презаштите децу то исто може да уради и друштвени систем. У нашој земљи још увек је активан део становништва који је одрастао у социјализму који је презаштићивао људе који су живели у њему и који им је давао лажну наду да све нас чека светла будућност у којој ће се свако трудити колико може и где неће бити личне него колективне одговорности. Овакав живот је био угодан, али није био истинит. Предвиђања која нису била оптимистична, као на пример у Орвеловој „1984“ нису узимана за озбиљно зато што се нису уклапала у оно што су људи желели да верују. Они су се често понашали као деца и веровали су да ће све бити добро, да нас чека прогрес у сваком погледу. Очекивања која су формирали су била нереална и због тога су разочарани развојем ситуације у друштву, а самим тим и својом позицијом.

Решење је повећати личну одговорност за сопствени живот, уздати се више у себе и свој рад, а мање у помоћ друштва. Потребно је заузети активан став према животу, што значи повећати сопствени труд у превазилажењу тешкоћа, учити на сопственим и туђим грешкама и не одустајати од борбе са оправдањем, „ја то не могу“. Није добро задовољити се само једним решењем, добро је имати још опција, односно добро је бити флексибилан.

Анализу прошлости и садашњег стања треба користити као извор информација које нам могу помоћи да боље функционишемо у будућности, а не као оправдање за одустајање од активности и личне одговорности. На овај начин можемо смањити стрес од могућег исхода избора и такође, смањити страх од будућности.

Svetlanka

Пише: Светланка Кнежевић, психотерапеут

Оставите коментар

PANpress