Разговор са Иваном Томићем, глумцем

„Производ“ је поигравање са стварношћу

Шта је глумца привукло екцентричном ументику Рејвенхилу и како се „изборио“ са необичном формом дуодраме у монологу?

Редитељски првенац глумца Ивана Томића, представа „Производ“ биће премијерно изведена данас, 22. марта на сцени Културног центра Панчево.  Реализацију ауторског пројекта Ивана Томића помогли су Културни центар Панчево, Гомба д.о.о. и Асоцијација „Телескоп“.

Текст је дело савременог британског  позоришног писца  Марка Рејвенхила. Познат по сатиричном проматрању стварности, Рејвенхил у својим комадима кокетира са еротиком, због чега је његова драмтругија добила етикету „крв и спрема“.

Шта је Ивана Томића привукло екцентричном ументику и откуд идеја да се „лати“ редитељске палице баш у овом комаду, који до сада у овом делу Балкана нико није адаптирао? Како се „изборио“ са необичном формом дуодраме у монологу? И како гледа на хумор и своју другу љубав – стендап комедију?

Зашто је избор за твоју прву режију пао на Рејвенхила и за његов „Производ“?

Дуго сам имао жељу да радим овај текст. Привукла ме је актуелност приче и могућност за игру. Комад говори о поделама. Свет је поларизован на крајњи либерализам, где имамо западњачку белу жену која је запослена и ради у менаџменту телекомуникационе фирме, која постаје фундаменталистички терориста на крају комада. Тај пут су две стране исте медаље. Рејвенхил се поиграва са стварношћу и нуди нам могућност да сагледамо наш свет са друге стране, како би могао да изгледа.

Радња комада се одиграва у једној продуцентској кући где продуцент Џејмс којег ти играш позива славну глумицу Оливију, коју игра панчевачка глумица Милена Предић, и представља јој сценарио филма који жели да продуцира. Током целе представе он јој објашњава радњу филма, док Оливија само експресијом, без иједне изговорене речи реагује на његово излагање. Питање које се намеће, а које је сигурно свако од гледалаца на генералној проби представе себи поставио – због чега Оливија не говори?

 Када сам читао текст, помислио сам да је то због тога што она нема шта да каже, зато што глумци често немају шта да кажу јер раде оно што има кажу редитељи и продуценти. То је донекле тачно па имамо примере да глумице, лица великих звезда које гледамо на великим ектранима тек када добију глас писца оне постају нама значајне. До тад су нам само лица. У овом комаду поигравамо се  љубављу са екраном –  шта екрани значе? Она нема потребу да говори, јер је она лице које фасцнира људе широм света и сама ће одлучити да ли ће прихватити ту улогу или не. За продуцента је врло важно да прихвати улогу, јер то за њега значи померање у каријери. Овај комад говори о некаквој идеологији, али сами ликови немају идеологију. Они ће имати ону идеологију која ће донети новац у том тренутку. Када је у питању критика савременог потрошачког друштва и конзумеризма, Рејвенхил је ту врло оштар.

Да ли ти је због поменутог момента било тешко да режираш?

Јесте. Ово је комад који је захтеван и за много вештије и искусније редитеље, а ја сам га одабрао као првенац. Због тога сам се доста запетљао, али ми је на крају помогла и редитељка Јана Маричић, тако да смо последњих дана радили на односу продуцента и глумице Џејмса и Оливије, и на Оливијином лику, јер иако један има сва текст, а други нема то су две равноправне улоге.

Занимљива је и радње филма који Џејмс треба да продуцира. Ради се о љубави између Енглескиње Ејми и Мухамеда, припадника Ал Каиде, који је послат у Лондон са задатком да организује терористички напад. На крају се и она поистовећује са Алахом и постаје једна од терористкиња. Зашто је тема тероризма, глобалног проблема за нас важна?

Рејвенхил говори о стварности на креативан, духовит, сатиричан и дрзак начин. Он се врло вешто  поиграва са тим поделама у свету, где ми смрдимо једни другима. Када сам читао комад бавио сам се фундаметализмом и тиме шта значи у друштвима која су доживела терористичке нападе, која живе у констатном страху од напада. Која то врста емоција се јавља код њих, страх, гађење… Нажалост, терористички напади су појачани у Европи у последње две, три године и сигурно да је један број људи свестан опасности фундаментализма који је реалан.

Осим представа у позориштима активан си и на другим пољима. Држиш радионице јаног наступа, а волиш да се изражаваш кроз хумор. Многи те памте као водитеља магазина поп културе „Булевар Б92“, а већ три године у Србији и региону играш своју стендап комедију „Чича Томићева колиба“. Шта је за тебе стендап, забава или начин да се кроз хумор пласирају важне теме?

Иза сваког пројекта који радим стоји жеља да се повежем са што већим бројем људи. Стендап комедија је област у коју сам запловио када се накупило прича за које сам осећао да су за сцену, али не и за позориште. Веома поштујем прдставу и тешко се одлучујем за импровизацију и промену текста у представи. То ми је јефтино. Зато сам направио своју ствар у сарадњи са драматургом Мирком Стојковићем. Стендап је веома креативна форма, укључује писање, припрему и извођење, најчешће са импровизацијом, у најразличитијим просторима и пред различитом публиком. Теме мог стендапа су жена, деца и кредит, а стало ми је да у стендапу будем што више забављач. Чини ми се да је квалитетна, лака забава постала табу. Као да морам да говорим о важним стварима. Не морам, неки пут само правим смешна лица ако то забавља публику и то је за мене храбро. И суштина: забава.

Оставите коментар

PANpress