Разговор са Љупком Михајловском, филолошкињом и народном посланицом

Дискриминацију највише осећам тамо где најмање треба да је буде – у институцијама система

Наша суграђанка Љупка Михајловска, посланица је у Народној скупштини, испред Покрета Доста је било, и уједно једина особа у скупштинским клупама која користи колица. Директорка је Универзитетског центра за студенте са хендикепом Универзитета у Београду, и оснивачица је невладине организације која се бави промовисањем концепта целоживотног учења – „Подели знање“. Дипломирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду 2009. године. Своје искуство бављења политиком и потешкоћама са којима се свакодневно суочава као особа са инвалидитетом, поделила је са читаоцима и читатељкама портала Панпрес.

У професионалном раду бавите се између осталог и инклузивним образовањем. И сами сте сте прошли школавање као особа са инвалидитетом, које је у то време било доста другачије. Како је изгледало ваше школовање, а какво је данас?

Квалитетно образовање је карта за будућност за сваку особу,  а посебно за људе који припадају некој од осетљивих друштвених група. У периоду када сам ја полазила у основну школу постојале су Комисије за категоризацију и разврставање деце са сметњама у развоју које су донесиле документ који је упућивао на то да ли дете може да се школује или не и ако да, каква врста образовања се препоручује. Нажалост, основна школа у насељу где смо живели налази се прекопута наше куће, а упркос томе, Комисија је мојим родитељима саветовала да ме упишу у специјалну школу, 600 километара удаљену од нашег места становања. То је за све нас било веома стресно. Када је почео рат у бившој СФРЈ родитељи су ме вратили у Србију из Хрватске, где сам завршила први разред и једну половину другог. Остатак основне школе сам завршила у Заводу за рехабилитицају др Мирослав Зотовић у специјалној школи др Драган Херцог. Када је дошло на ред питање средње школе, опет су нас саветовали да упишем специјалну школу у Подгорици. За мене то  није била опција, макар то значило да останем без средњег образовања. Одлучили смо се за гимназију у Панчеву и уложили све породичне ресурсе да је завршим. Жао ми је што ни данас није решено питање превоза ученика с инвалидитетом од насељених места до Панчева где се налазе средње школе.

Да ли је по вашем мишљењу инклузија заживела у Србији?

Ако мислите на инклузивно образовање одговор је да. Много је урађено од 2009. године до данас. Наравно, постоје бројни проблеми од којих је највећи недостатак воље да се унапреди квалитет наставе као и недовољне наставничке компетенције. Поред тога, проблем је и у томе што локалне самоуправе не издвајају довољна буџетска средства за подршку ученицима и родитељима у образовању.

Када сте постали одборница Покрета Доста је било, рекли сте да ћете се борити за људска права, социјалну инклузију и инклузију у образовању. За које конкретне идеје се залажете, и који су највећи проблеми у овим областима по вашем мишљењу?

У тренутној позицији, с обзиром на то да сам у опозиционој странци, готово је немогуће изборити се за нешто. Тренутно ми само остаје да указујем на проблеме. Када будемо у прилици да утичемо на доношење одлука, посветићу се затварању специјалних школа као и институција социјалне заштите у којима живе особе са инвалидиетом, а у којима су услови за живот испод сваког човековог достојанства. Радићу на развоју и унапређењу услуга у заједници како би особе са инвалидитетом могле да буду корисни чланови нашег друштва.

Када и због чега сте се заинтересовали за политику?

Политиком ме је „заразио“ мој отац још 90-их. Пошто је основна школа у коју сам ишла била у Београду тамо сам боравила током радне недеље, а петком је тата долазио по мене и враћао ме рано ујутро понедељком. Стално ми је причао о свему што се дешава док смо се возили. Протести, рат и целокупна политичка ситуација у окружењу. Ја сам радну недељу проводила на дечијем одељењу, али су у окружењу била одељења за одрасле где су често доводили рањенике. Највећи печат  је на мене оставило то што је на дечије одељење довезена, сада моја другарица, која је рањена у врат снајпером у Сарајеву. Од тада готово непрекидо пратим политику. Лично сам се ангажовала јер мислим да је то ниво с ког се може имати највише утицаја на промене и наравно због тога што сматрам да Доста је било то може да изнесе на прави начин ако добије поверење грађана.

Једина сте одборница у Скупштини која користи колица. Да ли се осећате равноправно са осталим одборницама и одборницима или наилазите на друштвене препреке и које врсте?

На препреке наилазим свуда и свакодневно, па и Скупштини. Имам основне услове за рад, али је доста тешко. Веома ми тешко пада период када се одржавају седнице, па некад себи дам луксуз да не одем ако на дневном реду није тема о којој бих говорила. Најтеже ми пада када не добијем подршку колега који виде да сам у неповољном положају. На пример, за мене је нечувено да ме никада нису позвали из неке скупштинске службе да ме питају да ли ми нешто треба. Ја сам тај позив очекивала пре полагања заклетве. Да будем искрена, када идем на неки службени пут ту су ствари ипак другачије. Служба која је за то задужена води рачуна да све буде како треба.

Већ на првим седницама био је проблем што вам је додељено месту у Скупштини тако да сте били одвојени од своје посланичке групе. Да ли се у међувремену нешто променило, да ли сте добили боље место?

Добила сам место изнад своје посланичке групе. Оно што је занимљиво је да ни после годину и по дана не постоји званичан распоред седења посланичких група који би морао да буде утврђен. ДЈБ је четврта политичка снага по броју гласова, али нам је додељена најгора позиција за седење. Често се шалим са својим колегама из посланичке групе да када бих хтела да се посвађам са њима не бих могла да седим на неком другом месту.

Због чега нема више особа са инвалидитетом у Скупштини?

Иако се на разним парламентарним конференцијама често доносе закључци да би требало укључити већи број особа са инвалидитетом у политику, код наших политичара не постоји довољна свест о томе колико је то важно. Мислим да нису свесни колико укључивање ових особа може да унапреди друштвени развој у целини, учини ове особе видљивијим и утиче на рушење предрасуда и стереотипа у целини.

Успешни сте у свом послу, али претпостављам да вам није било лако да крчите себи пут у друштву где наилазите на препреке на сваком кораку. Како сте се изборили са свим баријерама и предсрасудама на вашем професионалном путу?

Било их је много и још увек постоје. Нису све због тога што живим у друштву које ограничава људе који имају неки хендикеп. Пут до постизања видљивих резултата тежак је за свакога. Било је ситуација када сам размишљала да треба да одустанем, али су биле ретке и кратко су трајале. Највише ме је мотивисала жеља да себи омогућим живот који неће подразумевати да стално зависим од некога. А када то обезбедим себи онда да покушам да урадим нешто да и другима буде боље. Делим своја искуства са многима који су на почетку борбе, а нарочито с родитељима деце која имају неку тешкоћу.

Као особа са инвалидитетом где највише осећате дискриминацију?

Морам да признам да ме је бављење политиком доста ојачало и да више не реагујем тако емотивно када сам у ситуацији да ме неко дискриминише. С друге стране имам обавезу да укажем сваки пут када се то дешава јер увек помислим шта би било да се на мом месту нашао неко ко није тако оснажен да га то више не погађа. Дискриминацију највише осећам тамо где најмање треба да је буде. У институцијама система.

Дуго сте живели у Панчеву и сигурно знате предности и мане нашег града. Како вам Панчево данас изгледа и шта мислите који су највећи проблеми у граду и како их решити?

Као и у целој Србији и у Панчеву је један од највећих проблема партијско запошљавање. Нестручни људи долазе на важна места и то урушава квалитет јавне управе која би требало да ради у корист свих грађана. Још већи проблем је што се људима који су на ивици сиромаштва представља како су нешто добили јер им је неки добар човек у Општини помогао, а не зато што то њима припада. Да се вратим на почетак интервјуа. У Јабуци постоји ученик који је корисник колица и који је завршио основну школу и уписао средњу. Међутим, његова породица нема ресурсе да га вози у школу. Од општине Панчево су добили информацију да могу да им обезбеде 5.000,00 РСД месечно. Па се питам шта они могу с тим новцем. Аутобус је неприлагођен за особе које користе колица, а за такси је то недовољно новца.  Родитељи су се обраћали многима и сви им нешто обећавају, али ево септембар пролази, а питање превоза још увек није решено. Када и ако неко то реши то ће бити представљено као да је неко тамо добар човек, а не као нешто што је гарантовано законом. Развој услуга подршке у заједници или не постоји или је недовољан. Иначе, Панчево је град који је богат културним дешавањима и радује ме што успева да задржи тај имиџ.

1
Оставите коментар

1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Најновији Старији Најпопуларнији
Константин

Све што смо успели да обезбедимо детету са ЦП а то је јако мало у односу на законом предвиђеним правима, успели смо захваљујући појединцима и појединкама које поштено раде свој посао. Ускраћивање личног пратиоца детету на локалном нивоу и педагошке асистенције на републичком нивоу је управо системска дискриминација детета са инвалидитетом од стране институције система и то оног најважнијег дела – образовање и социјалан заштита.

PANpress