Интервју са Аном Бретшнајдер, глумицом

Стварност је добила један озбиљан силиконски облик

После скоро деценију, панчевачка глумица Ана Бретшнајдер поново ће се наћи на даскама које живот значи у свом родном граду. Занимљив концепт извођења две представе у једној, дуодраме и монодраме, чији је Ана аутор, оживљава дилеме савременог живота и скида његове маске. Светски познати цртани лик Ла Линеа послужила је талентованој глумици као метафора о животном путу, изборима и препрекама са којима се свакодневно суочавамо. Зрео уметнички израз и потреба за преиспитивањем довољни су разлози да у петак, 23. фебруара, од 19,30 сати будете на сцени Културног центра Панчево

У петак ћеш поново после дуго времена играти пред домаћом публиком, у свом родном граду. Какав је осећај играти код куће и радујеш ли се дружењу са панчевачком публиком?

Како време одмиче, тако више имам трему. Можда зато што волим повратке у Панчево, који ми изнедре старе и нове пријатеље. Млади Панчевци немају баш идеју где сам то ја. Али, такви су глумачки путеви. Некоме путујући, некоме иза ћошка. Увек ми је криво што Панчево нема свој асамбл у професионалном позоришту, иако је град одгајио толико даровитих уметника. Сигурна сам да фестивал попут ПАФФ-а окупља нове енергије и тражи нову енергију у „старијим“ генерацијама. Али, окупићемо се ми већ. Сигурна сам да ентузијазам није непоравдани ничим изазвани оптимизам, јер потребно је преиспитати колики је одлив снага у Панчеву. Ја сам скоро 10 година ван панчевачке и београдске сцене, ако изузмемо гостовања. Али нешто ме нагони да сам овде. Можда зато што је у Панчеву културолошко-социјални ниво охрабрујући, зато што се препознаје грађанска свест, а то се увек и свуда поштује. Треба да смо свесни тога.

Када говоримо о даровитим уметницима које је овај град изнедрио не можемо да не поменемо великог глумца Небојшу Глоговца, који нас је недавно напустио, а велики део живота провео у Панчеву и прве глумачке кораке направио овде у Атељеу младих. 

Понос и поштовање, пак, често наступају кад неко оде или нас напусти. Жао ми је ако Панчево за живота Небојше Глоговца, таквог великана, није можда пружило баш њему оно што је можда он сањао. Али, ето његово име ће достојанствено носити Културни центар и то је гест који је могао и раније да се деси, али је свакако битан и за поштовање.

Премијерно ће бити изведене две представе у једном извођењу – занимљив концепт 2 у 1. Дуодрама „Из почетка“ и монодрама „Линија“. Како је настао тај микс?

Милош Танасковић, мој супруг и колега и ја смо дуго трагали за текстом са два лика, који ће нам бити основа за наш глумачки израз у пару. Паралелно са ишчитавањима, ја сам почела да се присећам Факултета драмских уметности. Неко се сетио мог испита на ком сам радила Ла Линеу, чувени цртани по препознатљивој линији. И ето идеје. Како смо желели да Панчевцима и будућој публици испунимо једно позоришно вече одлучили смо се да изведемо једну представу за другом, а све то заправо пролети. Бар је мој такав утисак након сат и нешто игре.

Дуодрама „Из почетка“ говори о савременим мушко-женским односима, о љубави, прихватању, амбицији и о породици. Због чега те је привукао тај текст Оскаровца нашег порекла Стива Тешића по којем је и настао комад и како си га ти доживела?

Нама је дуго текст био основа све док нам Јасмина Вечански није помогла да уобличимо живе ликове и нађемо храброг Зорана Зарубицу, редитеља, такође Панчевца. Он је ушао у пројекат и за врло кратко време осавременио причу двоје људи који су два различита света, а спајају се. Тешић је у једној наизглед бонтонској форми приказао формалну маску савременог друштва. Ми смо јој дали месо. Имали смо потку и врло јасне односе које је Тешић поставио, али смо превртали, оживљавали, тражили, играли се. Тако су Тешићеви мотиви постали линија по којој смо скакутали. Његов иначе камијевски, готово комично апсурдан стил и у овом комаду је добио верујем, оваполоћење једног почетка између двоје људи и њиховог краја.

Ana Bretšnajder
Плакат за представу „Из почетка“
Аутор плаката: Вукашин Марковић

С обзиром да у тој представи играш са супругом, какав је осећај делити сцену са животним партнером?

Наши животи у овом тренутку носе мноштво, слободно ћу рећи, великих тренутака, а управо се њима бави Тешић. Упознавање, брак, дете, снови, смрт, борба, амбиција неки су од често препознатљивих садржаја наших живота. Разводи, различита убеђења, различите социјалне свести, грађански, малограђански свет, подразумевања, само су низ питања које Тешић дели и отвара. Верујем да је наше искуство као животних партнера дало један дубљи тон, који није отежавајући, јер је Зарубица оприродио оно што смо ми сматрали задатим.

Друга представа је пантомима. Одакле интересовање за пантомиму и зашто баш Ла Линеа?

Захваљујући професору Ивици Клеменцу, играла сам већ монодрамску пантомиму на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну. И тада је саксофон био мој инструмент. Овога пута је зајечарски џезер Братислав Радовановић дао сјајан дух мојој Ла Линеи, а професор и ја смо се консултовали. Настала је опет пантомима на џибрис језику, оном који је препознатљив и на Марсу. Александар Зограф јој је дао свој печат на плакату. Линеа је била моја иначе испитна вежба из глуме, па сам јој се сад вратила и уобличила је, проширила тако да бих је играла по бројним позоришним фестивалима пантомиме. Освалдо Кавандоли, аутор Ла Линее је добро познат панчевакој публици, а ево разлога да му се вратимо као изврсној инспирацији.

Какво је искуство за тебе било креирање једног позоришног комада и да ли ти је први пут да си ауторка представе?

Након 17 година радног искуства и даље имам потребу да тражим. То је више неки нагон ван онога што је задато. Имала сам извођење за Панчевце мог пројекта „Еко бајка“ који је опет спојио неке панчевачке снаге. „Чаробњак из Оза“ је одигран више од 100 пута, „Алиса у земљи чуда“ је било стварно чаробно искуство, сада након 2009. године ето ме опет у граду, а ускоро и шире. Премијера у Београду ће тек да се деси. Тражимо просторе, сцене. Сада ватрено крштење.

 

Аутор плаката: Александар Зограф

Шта за тебе представља покрет? У чему је лепота говора тела?

Тело је рефлексија наше душе. И обрнуто. Зато старимо. Оно што нисмо у стању да урадимо утиче на нашу машту. Престајемо бити деца која висећи наопачке сагледавају нове углове света. Зато сигурно ходамо по једној линији. Али та линија је узбудљива, брзо промиче, не стижемо да дишемо. Не стижемо да скренемо, станемо, покушамо поново. Захтевамо брза, инстант решења и попут Ла Линее љутимо се, а газимо. Не чини одећа човека већ покрет. Ако погледате говоре тела које инстиктивно читамо свуда око нас они нам саопштавају да је стварност добила један озбиљан силиконски облик, неколико филтера, претворила се у шоу који је све само не ријалити. Али, пречесто смо у улогама психолога за туђе животе. То вам је као једна бесконачна белосветска седељка на неком скровитом месту, док вам стварност промиче испред носа.

Представа „Линија“ прати животни пут једне жене, која наилази на животне препреке и савлађује их ходајући својом већ исцртаном путањом. И сама си се током професионалне каријере суочавала са препрекама. Недавно си престала да радиш у позоришту Зоран Радмиловић, у Зајечару, чији си члан била од 2013. године. Како би ти објаснила данашњи глумаца и глумица?

Да, муж и ја смо остали без посла услед затварања зајечарског позоришта. Предузели смо нешто што је и задовољство и улагање времена, новца и енергије. Постоје планови који су везани за будућност, али не бих могла да прејудицирам. Данас је све неизвесно. Има нас много, тржиште је презасићено, а мало. Не може се од штапа и канапа направити данашње позориште, али је енергија била јако креативна, па се може рећи да сам поносна на сам чин који смо припремили.

Представе настављају да живе. Поменула си да си овом монодрамом заправо пробала да наметнеш један нови концепт позоришта, који заиста није много заступљен данас. Где ће се играти даље?

У Културном центру Барака, 8. марта ( један нови мултарт простор у Нушићевој улици у Београду ) бице изведена Ла Линеа и џем сешн, од 20 сати. Остали простори се тек освајају.

Какви те још глумачки изазови чекају и постоји ли улога за којом чезнеш?

Тек ми следе пословни изазови. Постоје ликови које бих радо играла, али они захтевају позоришну продукцију, коју самостално не умем нити могу да изнедрим. Константан рад на себи, глумачко подмлађивање и сазревање, могућност едукације су за мене вечити изазови и жеље.

Фото: Љиљана Јовановић

Оставите коментар

PANpress