Разговор са Јасмином Вечански, панчевачком глумицом

Храброст је да са собом будеш на „ти“

О премијери представе „Трамвај звани самоћа“ и искуству играња на шинама, преиспитивању, глумачким изазовима…

Када даске које живот значе замените шинама, зидове трамвајским стаклима, статичну сцену узбудљивим путовањем, тада све очекивано нестаје и покреће се свет препун неизвесности. Једанаест глумаца имало је привилегију да уместо у позоришту наступа у трамвају, и тако учествује у својеврсном експерименту режисера Стевана Бодроже. Представа Установе културе „Вук Стефановић Караџић” под називом „Трамвај звани самоћа“ премијерно је одиграна у суботу, 4. фебруара, на трамвајској линији 6. Идеја је да се путници са картама за представу (купљеним на билетарници УК „Вук”) укрцавају на почетној станици линије 6 – код Цркве светог Марка, и затим скоро сат и по путују заједно са глумцима, који повремено улазе на одређеним станицама.

Комад је подељен у четири драмска текста које су писале младе драматуршкиње – Мина Ћирић, Маша Радић, Неда Гојковић и Галина Максимовић. У једној од прича глуми и позната панчевачка глумица Јасмина Вечански, са којом смо разговарали о својеврсном искуству играња на шинама.

Откуд идеја за представу у трамвају? И како је дошло до сарадње?

  • Управник УК „Вук“ Светислав Гонцић дошао је на идеју да трамвај може да буде део културног садржаја и договорио сарадњу са челницима ГСП-а. Стеван је дошао на идеју да би могао да направи позоришну представу, која се дешава у трамвају и у сарадњи са Факултетом драмских уметности и четири драматрушкиње учествовао у изради четири драмаска текста. Позвао је нас једанаест глумаца и ми смо се одазвали.

О чему говори представа?

  • Реч је о томе да простори као што су јавни пролази, лифтови, аутобуси, трамваји, који не припадају никоме, заправо припадају свакоме јер се у њима рефлектује наш унутарњи свет, свет сваког појединца. Људи су у тим просторима окренути себи и то је рефлексија унутарњег стања људи, који су у дилемама, проблемима… Управо се тиме и бави представа – питањем шта се деси у тим просторима када смо окружени другим непознатим људима, и колико смо отворенији, емотивнији него на неким другим местима. Говори о томе колико простор утиче на човека да се човек отовори или затвори. Ликови носе породичне, љубавне проблеме, различите врсте сукоба које нису изречене.

Каква је Ваша улога?

  • Свака прича има по неколико глумаца, а сваку причу повезује глумац Жељко Максимовић. Он отвара све приче, подстиче да ликови проговоре о ономе што их се тиче, испровоцира сукобе или доведе до тога да они изговоре нешто што до тада нису изговорили. Свака прича је засебна. Ја играм Ану, Сплићанку која долази у Београд и суочава се са полубратом по оцу, којег игра Стефан Радоњић. Између нас постоји један зид у комуникацији, никада нисмо изговорили то што нас мучи. Причамо о необавезним стварима, али испод се назире проблем. Када трећа особа са стране испровоцира наш однос, тада долази до обрта и Ана тада показује да није ни циник, да није безобразна, већ је повређена и тражи неку врсту разумевања.

Какав је био осећај радити у потпуно новом простору неуобичајеном за глумачки израз?

  • То је врло занимљиво искуство за мене. Околности играња представе у трамвају чине свако извођење другачијим и дозвољавају импровизацију. Тако се на премијери десило да се трамвај покварио и пола сата стајао на станици. Било је много детаља о којима смо морали да водимо рачуна, као што је на пример јачина гласа док трамвај иде, како допрети до публике која седи у предњем и задњем делу трамваја…

Пробе су трајале месец и по дана и одигравале су се на различитим местима. Какве утиске су ти нови простори изазвали код Вас?

  • Радили смо у простору Установе културе „Вук“, али и у трамвају који је стајао у гаражи. Та сцена погона где се поправљају трамваји за мене је била узбудиљиво искуство. Сви смо имали једну дозу узбуђења што радимо нешто несвакидашње и тај осећај нас је повезао тако да је током проба атмосфера међу глумцима била јако добра.

Како се представа допала публици?

  • Реакције су биле јако добре. Мислим да је посебан осећај код публике изазвала та интеракција са глумцима. Ствари се дешавају испред вас и ви сте некако учесник догађаја за разлику од класичних представа где сте посматрач. Дешавало се да публика и одреагује, постави глумцима неко питање јер су приче довољно узбудљиве и свако може да се идентификује са ликовима.

Представа поставља низ питања и поставља једну потребу преиспитивања самог себе. Даје ли неке одговоре, указује ли на проблеме који постоје у савременом свету?

  • Свакако да постоји једна потреба за преиспитивањем себе и то се обично и дешава у просторима као што су трамвај, аутобус, док путујемо, када смо сами и фокусирани на себе. Међутим, мислим да је проблем што се мало људи преиспитује, а када то и уради и дође до нечега, врло мали број њих има храбрости да изговори, да разреши проблем. Углавном се таква „открића“ стављају под тепих. Мислим да се више ствари подразумевају него што се изговарају,  да имамо проблем у комуникацији. Та вештина да изговоримо оно што мислимо је кључ сваког односа било да су у питању пријатељи или породица. Храброст да са собом будеш на „ти“ јесте по мом мишљењу вредност која се учи цео живот.

С обзиром да трамвај може да прими тек тридесетак људи, карата за следећа извођења 9.,17. и 25. фебруара више нема. Када ће се представа поново играти и на ком месту?

  • Комад ћемо играти и током марта, а планирано је и да представа добија своја извођења и на сцени УК „Вук Стефановић Караџић“, с обзиром да у трамвају има мало места за публику.

Оставите коментар

Будите први које ће коментарисати

PANpress