Рецензија холивудског остварења

Филм „Ограда“: врхунска глума са реалистичним и емотивним сценама

Развој ликова ове драме је у најмању руку невероватан, а глума толико добра, стварна и опипљива

Улоге: Дензел Вашингтон, Вајола Дејвис, Стивен Хендерсон, Џован Адепо, Расел Хорнзби, Мајкл Мајкелти Вилијамсон, Санија Сидни

Жанр: породична драма

Режија: Дензел Вашингтон

Продукција: Тод Блек, Скот Рудин, Дензел Вашингтон

Сценарио: Август Вилсон

Време: 139 минута

Држава: САД

Језик: енглески

Оцена: 8,5/10

Радња ове породичне драме смештена је у граду Питсбургу, у америчкој држави Пенсилванији, средином 20. века, и осликава живот једне просечне црначке породице тог послератног доба. Поред главних проблема – расизма и сиромаштва, свеприсутни су и лични, унутрашњи проблеми свих ликова, које ми као гледаоци пратимо узастопно од првог до последњег минута. Лични развој, проналажење себе и проблем прихватања себе главни су мотиви овог филма.

На самом почетку филма добијамо увид у главне ликове, њихов начин живота и позицију у друштву: супружници Трој (Дензел Вашингтон) и Роуз (Вајола Дејвис), живе у скромној породичној кући у сиромашној црначкој четврти у Питсбургу. Кроз разговор са Тројевим најбољим пријатељем, Боном (Стивен Хендерсон), већ тада сазнајемо понешто о њиховој позадини – њих двојица су запослени као комунални радници, док је Роуз домаћица и мајка двојице синова. Њихов млађи син, Кори (Џован Адепо), гаји велику страст према америчком фудбалу и сања да постане истакнути спортиста једног дана. Међутим, његов отац има другачије планове за њега. Он сматра да Кори треба да одустане од америчког фудбала и да се уозбиљи и лати посла. Наиме, Трој је и сам као млад имао сан да постане спортиста, али тај сан се никада није остварио због његове боје коже – нико није желео црнца у тиму. Пак, времена су се променила, а остарелом и огорченом оцу је тешко да види и прихвати било какве промене.

Сукоб генерација је такође свеприсутан мотив овог филма. Кроз цео филм се прожима сукоб Троја и Корија, две потпуно супротне личности. Трој је отац који улива страх у кости: он је строг, груб и жели да од свих јасно и гласно чује ко је газда куће и под чијим кровом живе. Са друге стране, Кори је адолесцент који у себи има одређену дозу невиности и наивности, чврсто верује у своје јасно зацртане снове – он се не обазире превише на своју боју коже и не жели за себе живот који његов отац води. До вербалних, па чак и физичких сукоба између оца и сина долази више пута, и после сваког од њих Кори се постепено све више и више емотивно удаљава од оца.

Наслов филма је веома симболичан – Трој кроз скоро цео филм гради ограду за своју башту,  а заправо је јасно да је ограда управо он сам. Полако, али сигурно издаје све око себе и удаљава се од њих, губећи поверење своја два сина и супруге. Све ово је узрок његовог унутрашњег растројства, и како филм одмиче, он све дубље и пада у стање очаја. Поред оца злостављача, проблема са криминалом у прошлости, брата са менталним сметњама које је задобио после рата, Трој се много напатио у животу и оставља утисак да никада није био заиста срећан. Очигледно је незадовољан својим животним изборима одаје се алкохолу и у појединим тренуцима дотиче границе лудила. Своје незадовољство искаљује пре свега на својим синовима, које никада ни у чему није подржао. Старији син има сан да постане славан музичар, а млађи фудбалер, и обојицу је увек сматрао неодговорнима и незахвалнима. У једном тренутку уништава и свој брак са Роуз због прељубе која је кулминација целе драме.

Главно питање које се може поставити је:  да ли је Трој заиста лош човек? Многи би поред свих приложених информација рекли да јесте. Стварност је ипак нешто другачија и потребно је загребати много дубље од површине како би се нашао одговор на ово питање. Кроз филм се може стећи утисак да је Трој радио све то не зато што је хтео да науди другима, већ зато што није знао за боље. Он се плашио да ће се његовим синовима обити о главу њихови „пусти снови“ и сматрао је да је његова дужност као оца да их челичи и спреми за живот. Страх је осећање које не напушта Троја, и поред његовог строгог и озбиљног израза лица. Уместо куће, од тог свог страха је на крају оградио сам себе од свих.

Битно је обратити пажњу на форму ове драме – наиме, њена форма је класичан образовни роман, или тзв. Bildungsroman -животи протагониста представљени су кроз развој, старење и на крају смрт или пак  приказ периода када та личност досегне неки циљ у животу и оствари се као особа – на крају филма видимо Корија као зрелог и одраслог мушкарца и такође сазнајемо који животни пут је одабрао за себе. Развој ликова ове драме је у најмању руку невероватан, а глума толико добра, стварна и опипљива да је сам филм добио 4 номинације за Оскара, а глумица Вајола Дејвис 2017. године освојила једну од њих – Оскара за најбољу споредну глумицу, тиме поставши прва црнкиња која је освојила награде Оскар, Тони и Еми.

Субјективна оцена овог филма је 8,5 из разлога што се јасно види да је сценарио рађен по истоименом позоришном комаду. Све време филм одише позоришном атмосфером, има невероватно много приче а јако мало радње и промене сцена, што је једина замерка овом филму. Све остало је непоновљиво: врхунска глума укомбинована са занимљивим, а опет реалистичним и веома емотивним сценама неће ниједног гледаоца оставити равнодушним и држаће му пажњу све до последњег минута.

Трејлер филма можете погледати на линку https://www.youtube.com/watch?v=spCxVd9ctFs

Оставите коментар

Будите први које ће коментарисати

PANpress